Hor „Josif Marinković” vodio je maestro Slobodan Bursać. Zajedno su dosegli zvezde i titulu „hor sveta” 1987. u Langolenu. Sastav je iznedrio mnoge koji su odlučili da upravo muzika bude njihov životni poziv. Jedan od „Josifovaca” je pop i rok pevač Puniša Zeljković – Bili King (Bily King). Rođen je na Vaskrs, 1. maja 1966. Kako je za naš list ispričao, za sve što je u životu stekao zahvalan je roditeljima, Mirku i Milki Zeljković. Od prvog dana bili su uz njega i verovali da je odabrao pravi put. Talenat je u sebi prepoznao od najranijeg detinjstva. Znao je da će to biti muzika i umetnost. Išao je u srednju muzičku školu „Josif Marinković”, a kasnije završio solo pevanje.
Bio je frontmen prve postave „Nevernih beba”. Nakon razmimoilaženja započinje solo karijeru. Stasavao je slušajući sve što je bilo aktuelno na muzičkom nebu 50-ih, 60-ih, pa i 70-ih godina prošlog veka, počev od „For topsa” (Four Tops), „Temptejšna” (Temptation), Stivi Vondera, Sema Kuka, Vilsona Piketa, Otisa Ridinga, a pre svega rokenrol klasika. Džinglovi, koje je radio 90-ih za mnoge radio stanice i TV kanale, masovno su se pevušili po ulicama. Kao multimedijalni umetnik sarađivao je sa najvećim imenima domaće scene.
Sa produkcijskom kućom „Monarhi mjuzik” (Monarhy music LTD) prisutan je na našem i inostranom tržištu. Piše tekstove, a nije mu nepoznata radijska ni TV produkcija. Stvarao je naraciju za dokumentarce, sinhronizaciju crtanih filmova, muziku za pozorišta.
Danas, na radiju pokrajinskog javnog servisa vodi autorsku emisiju „Noćobdijanje”. Kroz nju su prošli brojni muzičari, ali i drugi umetnici. U srcu i dalje nosi rodni grad, Muzičku školu i hor „Josif”, koji su bili i ostali baza na kojoj je izgradio život i profesionalnu karijeru. Detinjstvo ste proveli u Srpskoj Crnji. Po čemu ga pamtite?
– Kao mališan bio sam huncut što bi stari rekli (smeh). Izmamljivao sam osmehe i tražio pažnju. Odrastao sam u prelepom mestu, praktično u dvorištu rodne kuće Đure Jakšića. Naša je bila preko puta njihove. Legat i njegovo blago zauvek pamtim. Umetnici koji su se okupljali na „Liparskim večerima”, kao i priče koje sam slušao, ostale su duboko u meni. To je bila vodilja za moje buduće, ali i sadašnje aktivnosti.
Muzička škola se kao glavna opcija nametnula na Vašem obrazovnom putu.
– Zanimalo me je sve što podrazumeva: pevanje, sviranje, produkciju, stvaranje aranžmana, muziku za film, pozorište. Kada govorim o usavršavanju i onima koji su me na tom putu vodili, neizostavan deo zauzima Jelena Linjački, jedna od najboljih profesorki. Tu su Josif Tajti, Lidija Veljača, nastavnica klavira Irena Bugarski i mnogi drugi. Svi zajedno uticali su na moju biografiju i stvaralaštvo. Oduvek sam želeo da dam najbolje od sebe i odgovorim na sve izazove koje mi je život postavljao. Maestro Bursać preminuo je 1993. godine. Hor koji je vodio se raspao, ali je ostalo seme ljubavi koje je posejao.
– Moje putešestvije u „Josifu” počelo je 1980. Trajalo je do 1. marta 1989. kada smo poslednji put nastupali. I dalje su to neraskidive veze, posebne vrste ljubavi, dragi ljudi i svet koji je u mom krvotoku. Kad god se mi, „Josifovci”, sretnemo nije potrebno da elaboriramo stare priče i evociramo uspomene. Mi ih, i dalje, vrlo aktivno proživljavamo. Život je svakog ponaosob odveo na razne strane. Imao sam tu čast da budem okružen onima koji su napravili mnogo od svojih karijera. Postali su najznačajniji izvođači, autori, pedagozi. Slobodan Bursać je bio i ostao jedan od najuticajnijih i najznačajnijih ljudi, kreativac, mogu reći i duhovnik. Na nas je preneo suštinu muzike, kako svetovne tako i duhovne.
Kada govorim o onima koji su bili u tom horu nemoguće je ne spomenuti: Sašu Vrapca, Sinišu Pejakova, Mirka Jankova, Bucu Stamenkovića, Vladimira Stojkovića Coku, Andreja Bursaća, Mariju Slović, Branka Rošua, Atilu Tota, Branislavu i Radoslava Elekovića i naravno Željka Lučića. Taj spisak je zaista impozantan i dugačak. Moje misli i emocije su svakodnevno upućene ka svima njima, kolegama, profesorima i onima koji su činili i dalje sačinjavaju važan segment mog života.
Kako je tekao Vaš muzički razvoj i šta poručujete onima koji žele da se bave ovim poslom?
– Sa „Nevernim bebama” svirao sam osam godina. Saradnja sa braćom Đurđević, Sašom Ranđelovićem, Čedom Macurom, Banetom Jelićem, Sašom Perovićem, Ljiljom Tarić, Oliverom Krpan, Milošem Mijailovićem Frenkijem deo je sazrevanja, odrastanja i bitna karika u svetu moje umetnosti. Lane smo proslavili 30 godina saradnje. Od PGP-a, matične kuće, dobili smo zlatnu ploču kao statusni umetnici. Trudićemo se da tu titulu opravdamo i budemo vodilja nekim novim klincima koji možda stidljivo kreću putem produkcije. Mogu samo da im poručim da ih čekaju brojni izazovi i iskušenja, ali da rade, budu uporni i veruju u sebe. Voditeljski zanat „krali” ste na radiju „Zrenjanin”. Koliko Vam to iskustvo znači?
– Kreativno jezgro okupljalo se oko Đorđa Đoke Vojnovića. Tu su bili i: Desimir i Daca Ivković, Joži Bukovič, Božidar Drinić, Miloš Miša Veselinov, Mikica Vojvodić. Dušanka Janjić uređivala je emisiju „Postskriptum”. Sačinjavali smo ga Vojislava Crnjanski, Danica Vučenić i ja. Tada sam se prvi put susreo sa radijom. Učio sam od najboljih tog doba. Oni su bili i ostali ozbiljni heroji naših prvih medijskih koraka. Kako gledate na Zrenjanin i njegovu muzičku scenu nekad i sad?
– Pričajući o gradu na obalama Begeja i mnogim pojedinostima koje ga čine autentičnim, definitivno ona to jeste. Nemoguće je ne osvrnuti se na pionire rokenrola koji su svoj rad zasnivali prvenstveno svirajući na igrankama 60-ih i 70-ih godina. Trasirali su mnogo toga dobrog i interesantnog budućim pokoljenjima. Nove generacije, nasledivši upravo njih, dale su trajni pečat i učinile ga mestom koje je pri samom pomenu budilo želju da se što pre u njemu nađu i sviraju. I danas je to činjenica. Ljudi rado dolaze u Zrenjanin. Muzička scena, nekad i sad, zasnovana je na klincima iz malih sredina koji imaju jaku želju da se ostvare i naprave nešto dobro i vredno od svog života.
