Na čiji račun se povećava minimalna cena rada?
dr Dejan Molnar,
vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Prosečna mesečna zarada, bez poreza i doprinosa isplaćena u junu 2019. godine, iznosila je 53.633 dinara (oko 455 evra) i njome je moglo da se pokrije tek oko 77% prosečne potrošačke korpe.
Od naredne godine minimalna zarada u Srbiji biće povećana za 11,1 odsto, odnosno sa 155,3 dinara na 172,5 dinara po satu. To znači da će ona na mesečnom nivou iznositi oko 3.000 dinara više – povećaće se sa 27.000 na 30.000 dinara. Ipak, ni tako uvećana minimalna zarada neće biti dovoljna za pokriće minimalne potrošačke korpe koja iznosi nešto više od 37.000 dinara (pokriće od oko 81%).
Ova mera države će doprineti i povećanju troškova rada za poslodavce, pošto u Srbiji za minimalnu zaradu radi preko 300 hiljada radnika. Za sve njih poslodavci će morati da izdvoje više novca. Sa druge strane, povećavanje neoporezivog dela zarade sa 15.200 na 16.200 dinara neće srazmerno smanjiti troškove radne snage.
Iako su plate radnika u Srbiji niske, činjenica je da se i preduzeća svakodnevno susreću sa sve većim izazovima na tržištu. Da bi poslodavci povećali plate radnicima potrebno je da na tržištu poboljšavaju svoju poziciju i ostvaruju veće prihode i profite. Država bi različitim finansijskim i nefinansijskim merama trebalo da doprinosi poboljšanju uslova poslovanja pre svega za domaća mala i srednja preduzeća. Tražnja za radom je tzv. izvedena tražnja, odnosno preduzeća će imati potrebu za radnom snagom samo ukoliko na tržištu postoji tražnja za njihovim proizvodima i uslugama. Kada tražnja za proizvodima i uslugama preduzeća na tržištu raste i kada kompanije povećavaju svoj promet, tada se javlja i potreba za dodatnom radnom snagom, što rezultira novim zapošljavanjem i povećanjem zarada. Suprotno tome, kada preduzeća na tržištu ne uspevaju da prodaju i naplate svoje proizvode i ostvare zaradu, njihova potreba za radom opada, pa se smanjuju zaposlenost i zarade.
Istovremeno, ostvarene zarade u javnom sektoru su iznad republičkog proseka. Neto zarade isplaćene istog meseca daleko su veće u javnom sektoru (oko 503 evra) nego zarade ostvarene van javnog sektora (oko 432 evra).
Međutim, razlike u zaradama ne odražavaju karakteristike zaposlenih u pomenutim sektorima (javnom i privatnom), poput nivoa obrazovanja, radnog iskustva, uloženog truda i napora i sl. Otuda sve više ljudi teži da se zaposli u javnom sektoru, a ne u privatnom. Prirodno bi bilo da su plate u privatnom sektoru veće nego u javnom, jer je javni zapravo servis/podrška privatnom sektoru. U tržišnoj privredi, privatni sektor je taj koji odlučujuće utiče na ekonomsku snagu zemlje.
Prosečna zarada u javnom sektoru je za oko 20% veća od BDP-a po stanovniku u našoj zemlji, što svedoči o tome da su zarade u javnom sektoru iznad nivoa koji opredeljuje ekonomska snaga zemlje. Da bi plate bile veće, potrebno je da privreda bude razvijenija. Napore bi trebalo usmeravati na osnaživanje domaćeg privatnog sektora, sa ciljem da upravo on bude nosilac dinamičnijeg privrednog rasta (i razvoja) u narednom periodu. To će stvoriti uslove i za organsko (na bazi dogovora između poslodavaca i radnika), a ne administrativno povećanje zarada radnika u privatnom sektoru.
