Najava povećanja plata u javnom sektoru je populizam?
Piše: dr Dejan Molnar,
vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Nakon sastanka sa misijom MMF-a, ministar finansija je najavio da bi sledeće godine mogle da budu povećane zarade zaposlenih u javnom sektoru. To Srbiju zasigurno svrstava u grupu retkih država koje usred krize izazvane pandemijom planiraju ovakav rast budžetske potrošnje. Da li je to dobra odluka u uslovima rastuće neizvesnosti u kojoj se našao ceo svet? Kratko i jasno – nije.
Prvo, u uslovima kada se očekuje pad bruto domaćeg proizvoda (BDP-a) u 2020. i kada je gotovo nemoguće predvideti razvoj događaja u narednoj godini, ni na zdravstvenom, niti na ekonomskom planu, ne postoji realna podloga za povećanje plata u javnom sektoru. Ne vide se ekonomska opravdanja za ovakvu najavu, već sve neodoljivo podseća na još jednu populističku meru. Samim tim se dovodi u pitanje kredibilitet ekonomske politike, jer ukoliko se u toku 2021. godine ostvari lošiji razvojni scenario (što svakako nije nemoguće), najavljeno povećanje verovatno neće moći da se ostvari.
Drugo, u Srbiji su zarade u javnom sektoru više od onih u privatnom, pri čemu se ova razlika poslednjih godina povećava.
Naime, prosečna neto plata u javnom sektoru je 2012. godine bila viša od prosečne zarade u privatnom sektoru
za 12,5%, a 2013 – 11,4%, 2014 – 11%, 2015 – 5,2%, 2016 – 3,3%, 2017 – 2%, 2018 – 11,6%, 2019 – 11,8%, da bi maja 2020. godine ona bila viša za čak 14,7%. Očekivanja su da će nakon što istekne finansijska pomoć koju je država pružila
preduzećima na početku pandemije privatni sektor dospeti u još teži položaj, te da će doći do otpuštanja radnika i smanjivanja
zarada. Pri tome, treba imati na umu da se plate onih koji rade u javnom sektoru finansiraju iz budžeta, koji u najvećoj meri
puni upravo privatni sektor. Svakako da nije poželjno da se na postojeće stanje „nakalemi” i još veći jaz između zarada zaposlenih u
javnom i onih u privatnom sektoru. To bi moglo dodatno da rasplamsa društvene tenzije, što je suprotno od onoga što nam je u uslovima
krize najpotrebnije, a to je veća solidarnost. Treće, na ovaj način bi bila pogoršana i međugeneracijska pravičnost. Naime, u Srbiji
je prosečna neto zarada u javnom sektoru mnogo veća od prosečne penzije. Ta razlika se kontinuirano uvećava tokom poslednje dve
decenije – prosečna neto zarada u javnom sektoru je 2002. godine bila 1,9 puta, a maja 2020. godine čak 2,43 puta veća od prosečne penzije! I na ovom planu bi trebalo obezbediti solidarnost. Četvrto, ukoliko dogodine i dođe do značajnog privrednog oporavka, te u budžetu bude i više novca, mnogo bi mudrije bilo da se ta sredstva usmere u investicije (infrastrukturu, obrazovanje, zdravstvo), umesto u tekuću potrošnju. Investicija iz javnih izvora u našoj zemlji nema dovoljno. A upravo su štednja (akumulacija), odnosno investicije
koje se iz te akumulacije finansiraju, a ne tekuća potrošnja (zarade zaposlenih) pokretači privatnih ulaganja i privrednog
rasta u budućnosti. Peto, to što je MMF odobrio planove u vezi sa povećanjem zarada u javnom sektoru ne treba da bude nikakva „uteha”. Naime, MMF ima svoje ciljeve, koji se ne moraju poklapati sa najboljim interesima naše države i njenih građana.
Sve i da MMF zahteva od naše vlade da poveća ove zarade, prethodno navedeni argumenti bi mogli da budu dovoljan razlog da se to ne učini, barem dok kriza ne prođe i dok se ne „podigne magla” na ekonomskom horizontu.