Kao mala maštala je da bude medicinska sestra. San joj se ispunio 2011. godine kada je dobila posao na Internom odeljenju Opšte bolnice „Đorđe Joanović”. Nakon godinu dana prebacila se na ortopediju, a po povratku sa porodiljskog odsustva 2018, prešla je na Infektivno odeljenje. Pandemija virusa korona počela je u vreme kada je rodila drugo dete. Kako kaže, bilo joj je teško što nije bila sa svojim kolegama.
– Tada nisu imali maske pa sam ih šila dok su mi deca spavala. Najviše sam ih pravila za Porodilište, Infektivno i Anesteziologiju, jer ta odeljenja nisu smela da „padnu”. Samo sam razmišljala šta od kuće mogu da učinim za njih. Na posao sam se vratila 1. decembra 2020. godine i nisam znala u šta dolazim. Taj mesec je bio najgori. Imali smo 5.500 pregleda ukupno. Mnogo novih ljudi sam zatekla, radili smo po 12 sati u skafanderima – priseća se Nataša Murgić.
Međutim, rad pod pritiskom je nije zastrašio, već naterao da da svoj maksimum. Njeno ophođenje prema pacijentima i profesionalnost nagradili su čitaoci našeg lista, dodelivši joj četvrto mesto na izboru za ličnost godine u oblasti medicine. Koliko ti znači ova pozicija?
– Mnogo, jer je prepoznat naš trud. Ne mislim da sam samo ja odgovorna za to, naprotiv. Svi smo dali svoj maksimum, od spremačice do načelnika odeljenja. Ja predstavljam Infektivno odeljenje i smatram da je ovo nagrada za sve što smo uradili. Jako sam se iznenadila što sam na tako visokom mestu, posebno što se na prvom našao dr Tomislav Stevanović, koji je institucija, na drugom dr Kitaresku, direktor Bolnice, a na trećem vlasnik privatne bolnice dr Popov. Prethodne dve godine su za zdravstvene radnike bile najstresnije. Da li si se ikad pokajala što si izabrala ovaj poziv?
– Nisam nikad! Znala sam da mogu ovo da radim. Našla sam se na pravom mestu, u pravom trenutku. Bilo je sutuacija kada smo trčali sa bocama kiseonika sa jednog sprata na drugi i borili se za više života. I dok pričam ovo ponovo preživaljam sve i veoma sam emotivna. Sada ne mogu da zamislim nijedan drugi posao. Bilo je priče o nekom „lakšem” odeljenju, ali moj suprug (lekar) zna da smo stvoreni za stres i da volim kada sam bačena u vatru. Volim taj adrenalin i da pomažem drugima. Koji trenutak bi izdvojila kao najteži?
– Bilo ih je mnogo. Dešavalo se da se prepoznam u situacijama drugih ljudi. Neko mi zaliči na moju majku, neko na sestru. Njima sam morala da vadim krv, stavljam braunile, radim gasne analize, a sve su to invazivne metode. Veoma sam se trudila da sve uradim najbolje što mogu da ih ne bih mučila. Žao mi je što su kovid pacijenti zimi morali da stoje napolju, čekajući na preglede. Samo najteži slučajevi su mogli odmah da uđu jer nismo imali prostora za ostale. Tvoj suprug je anesteziolog. Kako usklađujete obaveze s obzirom na to da on ima dežurstva od 24 sata, a ti smenu od 12 sati?
– Bude haotično i držimo raspored na frižideru (smeh). Zovemo babu, dedu, tetku da nam pomognu oko čuvanja dece. Naše smene nisu klasične. Snalazimo se svakog meseca. U našem odnosu ima mnogo ljubavi, poštovanja i razumevanja. Jedno drugom smo najveća podrška. Kako je rad u kovid zoni uticao na vašu porodicu?
– Bilo je panike i straha jer niko nije znao sa čim se suočavamo. Po prirodi sam vesela, ali je bilo momenata kada dođem kući i ćutim. Bili smo svi na ivici snage, ali prošlo je. Čak i ako se ponovi sve, bićemo spremniji jer smo iskusniji. Kadar se, srećom, proširio na Infektivnom odeljenju. Nažalost, mnogo kolega je platilo cenu svojim životom. Nadam se da je sve to iza nas.
