Svi mi, ljudi, dolazimo na ovaj svet sa jednom misijom – da budemo najbolja verzija sebe. Život nam prođe u traganju za večnošću i pre nego što ga zauvek napustimo težimo da ostavimo trag po kome će nas generacije pamtiti. I na kraju odlazimo…negde…u beskraj…u daljinu…
Maestro Slobodan Bursać, dirigent čuvenog hora „Josif Marinković”, preselio se na svoju zvezdu 1. juna 1993. Pre toga učinio je ono po čemu je ostao upamćen među brojnim naraštajima vrsnih pevača koji su u našem gradu stasavali.
Zaslužan je što se pre tačno 36 godina, jedan vokalni sastav iz grada na obalama Begeja, upisao u istoriju, osvojivši 1987. u Langolenu (Velika Britanija) tada prvi put ustanovljenu titulu Hor sveta. Ni jednom pevačkom društvu sa prostora bivše Jugoslavije nikada nije pošlo za rukom da ponovi ovaj istorijski uspeh.
RODITELJ, SIGURNOST, PODRŠKA
U Zrenjaninu posejano je seme ljubavi prema pevanju koje traje i danas. Iako se „Josif” nažalost ugasio, njegovi članovi su opstali po brojnim sastavima. Zato se možemo pohvaliti da je u našem gradu aktivno oko 25 ansambala u kojima su izvođači svih generacija, od kojih su mnogi „Bursina deca”.
U čast i sećanje na velikog maestra, pre deset godina pokrenuta je manifestacija koja je ponela njegovo ime. Idejni tvorac i direktor Horskog festivala „Slobodan Bursać” je Vladimir Stojković. Nekadašnji je „Josifovac”, član opere Srpskog narodnog pozorišta (SNP) u Novom Sadu, i svirač brojnih instrumenata. Kako je ispričao, na ovaj korak se odlučio kako bi sačuvao sećanje na velikog dirigenta, ali i dao priliku svakome ko ume da peva da pokaže svoje umeće.
– Slobodan Bursać je bio izuzetan čovek. Imao je nešto božansko u sebi i to „nešto” nesebično je preneo na nas. Kada smo došli u Hor bili smo veoma mladi. Počeli smo da osećamo život. Bio nam je drugi roditelj, sigurnost, oslonac, podrška. Kada je napustio ovaj svet, rođen je naš festival. To smo učinili zbog njegovog duha i energije koja je u nama. Tek kada sam postao profesionalac i počeo da sarađujem sa brojnim dirigentima, shvatio sam i uvideo kolika je njegova veličina – prisetio se Vladimir Stojković.
Vladimir Stojković
Zorica Kozlovački
MOJ TATA JE ŽIVEO MUZIKU
Andrej Bursać je nakon smrti svoga oca preuzeo kormilo „Josifa” i vodio ga punih devet godina. Po obrazovanju diplomirani pijanista i magistar dirigovanja, profesionalnu karijeru gradio je van Zrenjanina. Zaposlen je kao redovni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, vodi njen Simfonijski orkestar, ali i Vojvođanski mešoviti hor. Diriguje brojnim ansamblima. Prisetio se lika i dela svoga oca i ispričao, po čemu će ga pamtiti.
– I u ovom trenutku mi je teško da o Slobodanu Bursaću pričam samo kao o tati. Muzika je bila i ostala naša najveća spona. Uvek je bila prisutna u našem domu, na probama, u životima, srcima. Živeo je kroz nju. Pošao sam njegovim putem. Sa druge strane kao dirigenta, očima ondašnjeg mladića u horu, vidim ga kao božanstveno talentovanog čoveka. Pre svega potpuno predanog onome čime se bavio.
Vodila ga je ideja o vrhunskoj muzici. Od samoga sebe, potom i od svih nas zahtevao je da se njome ne bavimo kao zanatom, već kao umetnošću. Pamtim njegovu beskrajnu upornost i davanje. Bio je tih, smiren, staložen i blag, ali strog i pravičan kada zatreba. Voleo je ljude, posebno mlade sa kojima je radio koliko god je bilo potrebno. Hor kakav je bio „Josif” ne bi opstao i učinio to što jeste da i oni nisu voleli i poštovali njega – ispričao je Andrej Bursać.
Prema njegovim rečima, na mnogim nastupima umeli su da rasplaču publiku koja ih je slušala. Smatra da je za to upravo zaslužna snažna emocija koju je on utkao u svakog izvođača, a oni je, kroz pesmu, prenosili na slušaoce.
– Moj otac bi bio ponosan na sve mlade ljude koji i danas čuvaju njegov amanet. Njegov duh lebdi nad svim Zrenjanicima i pokreće ih da se i dalje, u ovolikom broju, bave muzikom – kazao je Bursać.
Maestro Andrej Bursać
NAŠ DRAGI „TATA BURSA”
Zorica Kozlovački danas vodi Omladinski mešoviti hor srednje Muzičke škole „Josif Marinković” i muški sastav „Panonika”. Deo je i ženskog kvarteta „Vita brevis”. Za njene početke upravo je zaslužan Slobodan Bursać, a evocirala je uspomene kada je krenula muzičkim stazama.
– Uz sve titule koje zasluženo idu uz njegovo ime ja ne mogu da ga zovem drugačije nego Bursa. On me je odveo sa osam godina na prijemni ispit i pošto sam pevala neku pesmicu o ptičici, dugo me je posle zvao Zoka – ptičica. Pripremao me je za prijemni i išao sa mnom na Akademiju umetnosti. Imao je misiju da nesebično pomaže svima u kojima je video muzički talenat. On je moj muzički tata, podrška i čovek koji je usmerio i obeležio moj životni put.
Duboko se u meni urezalo sve što sam pevajući u „Josifu” kao srednjoškolka naučila, slušala, gledala. Ja već skoro dvadeset godina prenosim taj plemenit zvuk, vokalnu tehniku i pre svega ljubav prema horskom pevanju na generacije mladih pevača i ansamble sa kojima radim. Volim kad imam probe u sali Kulturnog centra. Tamo su njegove slike. Imam utisak da je tu i da je zadovoljan – kazala je Zorica Kozlovački.
Nedavno je za naš list govorio i Željko Lučić, jedan od najtraženijih baritona na svetu. Kako je tada ispričao, možda bi danas bio otpravnik vozova, da ga upravo Slobodan Bursać nije „skrenuo” na muzički kolosek. Prisetio se da su „Amurski valovi” bili prva kompozicija koju je otpevao i odskočna daska njegove karijere.
– Bilo je to u velikoj sali Doma mladosti. Harmonika počinje uvodnu muziku, a ja već gubim tlo pod nogama, jer se približava moj prvi solo nastup ikada! Znao je Bursa već tada šta može od mene da očekuje. Pogledao me je, nasmešio se, namignuo mi i tada počinje moja priča. Slobodan Bursać je bio legenda, čovek koji je ime Zrenjanina proneo svetom.
Svoj život uložio u „Josif”. Bilo mu je stalo do svakoga od nas! Lavovski se borio za našu dobrobit i slavu, jer je prepoznao naš potencijal. Svojim znanjem i umećem je i napravio hor sveta! Ne mogu o ovome da pričam, a da me osećanja ne preplave, da mi ne zadrhti brada. Ja sam večni Bursin dužnik! – rekao je Željko Lučić.
Željko Lučić
SMRT NIJE KRAJ….
Tenor Ljubomir Popović završio je solo pevanje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu. Peva u prestoničkom Narodnom pozorištu, „Madlenijanumu”, Operi novosadskog SNP-a i Pozorištu na terazijama. Angažovan je kao nastavnik u muzičkoj školi u Vršcu. Ovih dana gostuje u niškom teatru. Kako je ispričao, zavoleo je muziku od rođenja, ali se nikako nije usudio da se njome bavi, sve do momenta dolaska u hor. U „Josif” su ga doveli prijatelji, par godina nakon smrti maestra Bursaća. Tada ga je vodio njegov sin, Andrej.
– Nikada nisam sreo Slobodana Bursaća. Ali ga jesam upoznao. Kad sam bio mali, video sam ga dva puta i oba se dobro sećam. Bio je toliko karakterističnog izgleda, frizure, stava, a dok je govorio sve se treslo oko njega. Tako sam bio apsolutno siguran da je to on. Nisam siguran kako sam uopšte čuo za njega. Verovatno kako je mene zaintrigirao, tako je i ceo uspavani Zrenjanin bio zaintrigiran njegovom pojavom, energijom, muzikom, pa nije bilo moguće da ne znaš za njega. Ali, nisam ga ni tada upoznao.
Nakon proba smo skoro uvek druženje nastavljali u našem klubu „Cvećari” koja je bila u sklopu horskih prostorija. E, tu sam upoznao Bursu. Njegov duh je bio toliko snažan, da je svake večeri i bio prisutan, na svakoj probi, druženju, u svakom razgovoru. Toliko sam slušao o njemu tih godina, da sam imao utisak da sam ga ceo život poznavao. Tako sam ga i dva puta sanjao: jednom kako mi sedi u nekom žiriju, a drugi kako mi daje savete. Oba sna su bila veoma upečatljiva. Znao sam da ću se muzikom baviti. Mnoge je ljude priveo muzici za života. A, mene nakon smrti. Smrti?….. Nisam siguran….i dalje njegov duh provejava ovim uspavanim gradom. Imamo Festival, zar ne? – kazao je Ljubomir Popović.
Miroslava Malbaški Foto: Jovan Drndak Njegović i arhiva lista ,,Zrenjanin“
BURSAĆEV POČETAK
Dragana Jerinić (rođena Kirćanski) sa porodicom dugi niz godina živi u Pertu (Australija). Pored nastave klavira, pre deset godina počela je da se bavi aranžiranjem i dirigovanjem. Kako je ispričala, za buđenje ovih strasti zaslužna su dva čoveka: njen otac Boško Kirćanski u detinjstvu i Slobodan Bursać u mladosti.
– U ranim 60-im moj otac bio je direktor Muzičke škole „Josif Marinković”. Tada mu se obratio profesor Vojislav Ilić sa beogradske Akademije i preporučio mu tada mladog, i kako ga je nazvao vrcavog od talenta Slobodana Bursaća. Primljen je, počeo je da predaje, radi sa horom…ostalo je istorija – prisetila se Dragana Jerinić.
