Kako smo dospeli dovde
U naselju Dolja, pri kraju Miletićeve ulice, nalazi se kuća sa crvenom kapijom. Betonske stepenice vode do garsonjere u potkrovlju. Kroz prozorsko okno, okrenuto ka Begeju, dopire bleda prepodnevna svetlost poznog februara. Kao na slikama flamanskih majstora, kosi zraci padaju na sto od grubo tesanog drveta. Na stolu je gomila lekova, kutija „drine” bez filtera i debeli tom Rableovog „Gargantue i Pantagruela” u prevodu Stanislava Vinavera. U peći pucketaju bukove cepanice, a doktor sociologije Nebojša Popov sedi u uglu, ogrnut ćebetom oko struka.
„Čitam beletristiku, romane” – kaže on, sporo primičući usnama šolju kafe. „Volim Jergovića, čitam Slobodana Šnajdera, njegovo „Vreme mjedi”. Odlično štivo. Kad nemam novih knjiga, vraćam se starim, pa čitam po ko zna koji put Rablea.”
Jedan od osmorice „prokaženih” posle studentskih demonstracija 1968. godine, osnivač Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI), pregovarač koji je 1992. u ime Vidovdanskog sabora tražio od Slobodana Miloševića da se povuče s vlasti, naš sagovornik danas živi svega nekoliko desetina metara od kuće gde je rođen 1939. godine. Pre tri godine u Beogradu je doživeo kliničku smrt. Srce i pluća su mu otkazali na nekoliko časova, ali lekari su uspeli da ga vrate u život. U tim trenucima – kaže on – dešavalo se nešto burno, kao da se sudaraju neke nemušte, avetinjske sile. Sile koje su ga naterale da svoja sećanja stavi na hartiju i sabere ih u knjizi „Kako smo dospeli dovde”. Nedavno objavljena u izdanju kuće „Res publica”, knjiga će u ponedeljak biti predstavljena javnosti. Povod je to za novinski razgovor sa čovekom koji je neretko bio u samom središtu zbivanja naše novije istorije.
U knjizi koju ste pomenuli, Šnajder piše o sudbini dunavskih Švaba. Kakva su vaša sećanja na detinjstvo u okupiranom gradu u kojem je bila brojna nemačka zajednica?
U ovom delu grada nije bilo puno Nemaca, ali preko puta, ukoso od moje kuće, bilo je sedište Kulturbunda, u bivšoj kafani. Tamo su držali muzičke instrumente i vrlo često su priređivali parade po gradu, sa dobošima, harmonikama i trubama. Nije mi to prijalo, pa zbog toga kasnije nisam voleo ni pionirske parade. Preko puta je živeo i neki Kremer. On je bio ledar, snabdevao je kafane ledom. Imao je dve ćerke, otprilike moje vršnjakinje. One su kupovale stripove koji su tada izlazili, pa sam ih ja od njih pozajmljivao i čitao. A kad bi bila uzbuna, njihov otac bi oblačio uniformu folksdojčera i s puškom bi čuvao stražu, tu na ćošku, pored bunara, da se ne skupljaju ljudi i da ne dođe do sukoba.
Pavle Ugrinov je u literaturi ostavio svedočanstvo o osvetničkoj atmosferi prema Nemcima u gradu krajem 1944. Da li ste bili svedok tih događaja?
Ja se lično ne sećam tih „noćnih četovanja”. To je na nesreću jedna zakonita pojava – da oni koji su izostali iz oružane borbe hoće to da nadoknade kad se ona završi. Pamtim dobro da je komandant logora za Nemce bio jedan od nasilnih ljudi iz ovog kraja, i da su se mnogi užasavali njegovog ponašanja. Bilo je to dosta tužno vreme. Pamtim kako su se poslednji seljaci iz okolnih nemačkih sela povlačili prema Bačkoj. Išli su mojom ulicom, Temišvarskim drumom, 1. oktobra, na tenkovima i bornim kolima. Mnoštvo civila, dece i baba sa crnim maramama. To ipak nije delovalo onako bedno kao što danas deluju azilanti koji u Evropu dolaze iz Sirije i Iraka, bez igde ičega. A 2. oktobra Rusi su već bili u gradu.
Kako je to izgledalo?
Jedan njihov štab smestio se u našem domu. Imali smo veliku kuću „na lakat”, gde je pre rata bila kafana sa kuglanom. Baba je iz podruma u kantama donosila vino i nalivala lončićima. Rusi su zaplenili instrumente iz Kulturbudna. Sećam se, svirali bi harmoniku sve dok se ne raskvasi od kiše. Kada više ne bi odavala zvuk, oni bi je, na naše zgražavanje, bacili u jarak i iz tenka izvadili novu. Crvenoarmejci su doveli iz Azije i kamile. Bile su smeštene na ulici ispred našeg dvorišta. Bilo je tu, kao i uvek, raznih šereta. Jedan komšija je palicom cimao za grbu kamilu. Ona se okrenula, napućila obraze i pljunula ga tako da je zapamtio. Posle smo svi vežbali da pljujemo kao kamile, sa naduvavanjem obraza.
Pamtite li još ponešto iz tog razdoblja?
Pošto je moj otac posle oslobođenja Zrenjanina krenuo sa armijom u Bačku, gde su još vođene neke borbe, išao sam sa majkom da ga obiđem. Pamtim, na putu od Zrenjanina do Žablja prošli smo pored mrtvaja uz Tisu. Svuda je još bilo puno leševa, zaglavljenih tenkova i topova. Ali ja nisam zapamtio rat kao oružani sukob. Mene je, kao dete, najviše dojmilo oslobođenje, i pod tim utiskom ja sam ušao u neki normalni život.
Kako biste opisali svoju poziciju na političkom spektru? Oduvek ste pripadali građanskoj orijentaciji, istovremeno okrenuti levičarskom programu, ali ne u doktrinarnom smislu….
Meni je smetao dogmatizam marksizma-lenjinizma, koji je tražio definicije i pamćenje nekakvih čvrstih, nepromenjivih istorijskih zakona. Tu nije bilo mesta za čovekovu slobodu. Tek u gimnaziji, preko Sartra i Kamija, ali i Anrija Lefevra, koji je tada bio preveden, polako sam ušao u varijantu humanističkog socijalizma. U toj koncepciji ključni pojam revolucije jeste sloboda čoveka. Tako i piše u „Komunističkom manifestu” – sloboda svakog pojedinca jeste uslov slobode za sve. Nasuprot tome, za staljinizam je ključno pitanje revolucije – osvajanje vlasti. To su, dakle, dva antipoda.
Onda se pojavio časopis „Praksis” i Korčulanska letnja škola…
Tada se u Zagrebu i Beogradu pojavila jedna generacija sjajnih filozofa i sociologa, među kojima su bili Rudi Supek, Gajo Petrović, Milan Kangrga, Zaga Golubović, Ljubomir Tadić, Mihajlo Marković i drugi. Stalno su se vodile debate i kritički se raspravljalo o „realnim” oblicima socijalizma. Ja sam postao član Upravnog odbora Korčulanske letnje škole i sekretar redakcije „Praksisa”. Ali sve to nije bio „sukob doktrina”, već vrlo praktično sučeljavanje oko pitanja šta legitimiše vlast u našoj zemlji, šta je njena ideološka i politička legitimacija.
To pitanje zaoštrilo se naročito 1968. godine, kada je policija brutalno prebijala studente i profesore koji su javno demonstrirali?
Taj sukob zapravo je trajao vrlo intenzivno čitavih sedam godina, od 1968. do 1975. Ljudi o tome danas malo znaju. Obično im je poznato kako su se studenti s oduševljenjem razišli kada im je Tito rekao da su u pravu, a zanemaruje se da je Broz desetak dana kasnije rekao kako „ima onih koji su skrenuli taj pokret protiv naše zemlje”. Onda su sedam godina traženi „glavni krivci”. Isprobavane su razne tehnike kako pronaći te neprijatelje, i razni ljudi su pravili razne „spiskove”. Najzad su 1972. konstruisali jednu grupu od osmoro ljudi. Među njima sam bio i ja, mada u vreme tih događaja nisam bio na beogradskom, već na Radničkom univerzitetu. Ali ko vas pita. Ako vam je za neku konstrukciju potreban neprijatelj, oni će ga nađi.
Kakve su bile sankcije prema vama?
Svakodnevno je u svim medijima ponavljano kako postoje neki „ekstremni levičari koji su skrenuli studentski pokret protiv socijalaizma”. Oduzeti su nam pasoši i 1975. godine izbačeni smo s posla, i to odlukom Skupštine Srbije, koja uopšte nije za to nadležna.
Kako ste nakon toga obezbeđivali egzistenciju?
Na razne načine. Radio sam honorarno, a dobijali smo i neku minimalnu naknadu od Ministarstva obrazovanja. To je trajalo sve do smrti Josipa Broza. Tada je osnovan Centar za filozofiju i društvenu teoriju pri beogradskom Univerzitetu. Tu smo vraćeni, ali bez prava da učestvujemo u nastavi. Tu su bili, pored ostalih, Dragoljub Mićunović, Zaga Golubović, Vojislav Koštunica, Vesna Pešić, Zoran Đinđić, Mihajlo Marković i drugi.
Nakon osnovnih studija prava, doktorirali ste iz oblasti sociologije u Zagrebu…
Žurio sam da napišem analizu o tome šta se zbivalo 1968. godine, dok su još živi svi akteri događaja. To je sabrano u mojoj disertaciji „Društveni sukobi i promena strukture savremenog jugoslovenskog društva”. O tome sam pisao i u knjizi „Društveni sukobi; izazov sociologije”, koja je štampana 1982. godine i iste godine sudski zabranjena. Po mom shvatanju zanata sociologa, obavezan deo posla jeste korektna deskripcija određenog fenomena. To sam radio, ali to je proglašeno za „uznemiravanje javnosti”. Knjiga je isečena na komade, i to vertikalno, da ne može nijedan red da se pročita. Sačuvaj Bože. A presudu o zabrani doneo je tadašnji sudija Okružnog suda u Beogradu, neki Stojković, koji je kasnije postao ministar pravde u vladi Vojislava Koštunice.
Šta je bila osnovna ideja UJDI-a, koji ste formnirali 1989. godine zajedno sa Brankom Horvatom?
Ideja je bila da se Jugoslavija demokratski rekonstruiše, da se izabere ustavotvorna skupština koja će doneti novi ustav i postaviti osnove demokratije u državi. Na to je režim naročito strogo reagovao. U stvari, režim je na to surovo reagovao još 1968. godine.
Uvek ste insistirali na ideji ustavotvorne skupštine. Kažete da u Srbiji za dve stotine godina moderne državnosti nije uspostavljena ustavotvorna skupština?
To je tačno, iako su se mnoge skupštine tako zvale. Međutim, one su uspostavljale jednopartijski sistem koji onemogućuje smenu vlasti. Za smenu vlasti je potrebno da postoje ravnopravni konkurenti za vlast. To je ideja o jednakosti građana pred zakonom. Srbija je još 1805. godine imala Božu Grujovića, sekretara ustaničke vlade, koji je govorio da se čovek ne razlikuje od zveri ako nema vladavine zakona. Međutim, taj pravac je ostao potpuno skrajnut. Zato danas kada god neko dođe na vlast, on kaže – svi pre mene bili su lopovi, a sad ću ja sve da sredim.
U podnaslovu vašeg časopisa „Republika” stoji „glasilo građanskog samooslobađanja”. Čini se da je moto vašeg života upravo reč „sloboda”, kao natpis „Libertas” na zastavi lađe Dubrovačke republike. Ipak, na balkanskim prostorima, taj ideal je uvek bio udaljen…
Ideal i jeste nešto što realno nije ostvareno, a ljudi nastoje da mu se približe. Nešto od toga ipak je ostvareno u građanskim revolucijama koje su uspostavile ustavnu demokratiju, što znači smenjivost i ograničenost vlasti, vlasti koja može da se kontroliše uz institucije, norme i procedure. Institucije, naime, služe da se kontroliše vlast, a ne da vlast kontroliše građane. To se, nažalost, kod nas nije dogodilo. Mi smo to pokušali 1968, a na neki način i 1991. godine, pa i 2001. Ali, ne ide.
Šta biste mogli poručiti čitaocima „Zrenjanin” na kraju razgovora?
Kao i na kraju moje knjige „Kako smo dospeli dovde”, moram reći da nemam nikakvih poruka ili pouka. Neka svako „radi na sebi”, ako hoće, i neka brine o slobodi, svojoj i drugih.
