– Tata, tata, šta je ono? – pitao je, vrlo glasno, mališan od 4-5 godina, trčkarajući za ocem. Spuštali su se sa pešačkog mosta prema glavnoj ulici, prolazeći pored niza tezgi koje su šetačima nudile raznu robu – naočare za sunce, kaiševe, novčanike, ukrasne jastučiće, a na jednoj su bili i plastični vozići, kolica i slične zabavne stvari.
Dečkiću su, naravno, upravo one zapale za oko, pa je, upirući prstom, ponavljao pitanje.
– To su neke igračke – ogovori tata dosta odsutno, očito zaokupljen drugim mislima. No, „u poslednjem momentu” izgleda da je ipak shvatio svu „opasnost” koja je vrebala iz njegovog mahinalnog odgovora, pa je brzo dodao: – To je nešto za devojčice!
Ne znam da li je ovo zbrzano pojašnjenje (da te igračke nisu za dečake) doista otklonilo „opasnost” jer sam ih u tom momentu obišla i nastavila svojim putem, nisam se osvrnula da vidim epilog, ne bi bilo pristojno. Setila sam se slične situacije kad su moja deca bila mala: bilo je leto, ulaz na peščanu plažu bio je načičkan improvizovanim štandovima sa igračkama, i moj sin bi se prosto zalepio za njih svaki put, bila je potrebna prilična roditeljska veština da ga „odlepiš” bez plakanja i bez kupovanja tih šarenih drangulija. Do trenutka dok mu jedan čovek, dokono naslonjen na tezgu, nije rekao: – Samo ti plači, kupiće ti mama!
Podstrek je bio „ubitačan”, nikakvo vaspitno umeće tu više nije bilo od pomoći, na plažu smo stigli sa detetom ušmuranim od plača, i od tada smo do obale dolazili vrlo širokom zaobilaznicom…
Plaža o kojoj je ovde reč, bila je u Promajni. To je danas inostranstvo… Kakav će biti svet kad ovaj mališan sa zrenjaninskog pešačkog mosta bude imao 18 godina? Ne mogu da se oslobodim toga pitanja dok, uveče, gledam izbegličke TV storije na „Al džaziri”. Kakav će biti taj svet, koji mi njemu sada pravimo?
