Prođe i maj, a ja ne popih vodu sa česme. Još nema popularno zvane fabrike vode, ma šta to značilo. U ponedeljak vode nije bilo u celom gradu do 15 časova, a u nekim delovima grad, bogami, nestala je uveče pa do utorka pre podne, pukla je neka cev. U oba dana, u mnogim domaćinstvima majstori su imali pune ruke posla popravljajući bojlere koji su procureli, i ostale vodovodne naprave u stanu. Još mi kažu – ma šta ti to stalno o vodi, videćeš kada ti stigne prvi račun za novu vodu… al` će i da košta.
Uglavnom, ova dva dana bez vode vratiše me u vreme kada smo bili bombardovani, pa nije bilo ni vode, ni struje. Vodu smo skupljali u kante, u kade, a bilo je i uličnih bunara. E, sad uličnih bunara više nema. U prvo vreme, kada je voda u gradu zabranjena za piće i kuvanje, bunara je bilo, a onda su na scenu stupili vandali koji su ih lomili, tako da nisam sigurna da je i jedan ostao čitav. I šta sad. Eko česme. Pa, izvolite, birajte, eko česma u Kleku, Ečki, Melencima… Naravno, već dobro poznata flaširana voda, ali zar nju koristiti kao „tehničku”…
Uglavnom, uvek se u gradu kuburilo sa ispravnom vodom, jer je zemljište takvo, ali su sve do početka prošlog veka stari bečkerečani pili vodu iz Begeja. Postojale su i vodonoše, a oni bogatiji imali su i neke naprave za filtriranje begejske vode sa poroznim kamenom. Negde oko 1890. počeli su da se buše prvi bunari – recimo, jedan ispred županijske zgrade, ali vode nije bilo, pa na Žitnom trgu… Godine 1938. bila su 54 javna bunara u gradu, 1962 – 82, a bilo je i oko 500 privatnih bunara.
Tek 1962. godine, kako kažu stari spisi, osnovano je preduzeće za kanalizaciju i vodovod, a od 1959. do 1963. godine izbušena su dva velika bunara, šest manjih i isto toliko hidrofora i Vodotoranj. Vodovodna mreža postavljena je krajem 1965. godine – 59.052 metra sa 2.305 priključaka i to je bilo za 20.000 stanovnika.
Ustvari, šta sam ono htela da kaže. Ništa bitno, ništa što Zrenjaninci već ne znaju i o čemu već i vrapci cvrkuću. Samo, i vrabaca je u gradu sve manje…
