Srpska pravoslavna crkva (SPC) i njeni vernici koji poštuju stari, julijanski kalendar, približavaju se obeležavanju najradosnijeg hrišćanskog praznika, Rođenju Isusa Hrista – Božiću. I ove godine u zrenjaninskim hramovima održaće se božićne liturgije, a u Uspenskom hramu, sada već po tradiciji, lomiće se česnica sa dukatom, dugogodišnji poklon firme „Mrkšićevi salaši”. Na Badnji dan u crkvama i po mesnim zajednicama paliće se badnjaci i deliti kuvano vino i paketići za korinđaše (koledare).
VITLEJEM – KOLEVKA BOGOMLADENCA HRISTA
O proslavi Božića prema drevnom crkvenom kanonu govorio je jerej Veselin Vlaški, starešina hrama Sabora svetog arhangela Mihaila (Ruska crkva).
– Na ovaj radostan dan, kada Crkva svečano proslavlja Hristovo rođenje, svako od nas, bez sumnje, hteo bi ne samo mislima i srcem, već i telom da bude u Vitlejemu. Hteli bismo da budemo u pećini gde se Hristos rodio, da se zajedno poklonimo Bogomladencu. Događaj rođenja Isusa Hrista, koga je Prečista Bogomajka povila u napuštenoj vitlejemskoj pećini, obeležila je najsjajnija zvezda na nebeskom svodu, a potvrdili anđeli Božji slaveći Ga himnom: „Slava na visini Bogu i na zemlji mir, među ljudima dobra volja”. Ovim rečima svi treba da slavimo Gospoda, Bogomladenca Hrista – poručuje otac Veselin, čestitajući svim pravoslavnim hrišćanima praznik rođenja Isusa Hrista uz najradosniji pozdrav „Hristos se rodi – vaistinu se rodi”
DECA ČISTOG SRCA PRIHVATAJU LJUBAV
U današnjem svetu, u kome dominiraju brzi tempo života i digitalizacija, dok pojedine tradicionalne vrednosti blede, nije lako dočarati i približiti pravu vrednost Božića, kao praznika ljubavi Božje prema ljudima. Deca i omladina žive u vremenu kada im se umesto igračaka i slatkiša, veoma rano daju mobilni telefoni, tableti i računari, kako bi na njima igrali igrice, i tako trošili vreme, koje je svakako lepše provesti uz porodicu, prirodu, životinje. O tome kako deci u osnovnoj školi približiti proslavu Božića govorila je Milica Nenin, veroučiteljica.
– U vremenu razvoja informacionih tehnologija, teško je bilo šta približiti deci, što ne spada u domen zabave iz njihovog virtuelnog sveta, ali je još uvek lakše dopreti do dece nego do odraslih koji su doveli do toga da se suštinske vrednosti obezvrede. Deca su neiskvarena i čista i još uvek nepogrešivo prepoznaju iskrenost i ljubav, a to je način na koji se Bog otkriva nama. Sin Božji je iz ljubavi došao u svet, o ljubavi je propovedao, iz ljubavi je stradao za nas. Ako im mi tu istinu prenosimo sa istom tom ljubavlju, iskreno, bez velike filozofije, deca će to tako i primiti. Verujte, deca su, i pored sve tehnologije kojom su zatrpana i dalje željna ljubavi i pažnje, danas možda i više nego ranije, jer mi roditelji nedostatak vremena često nadoknađujemo tehnologijom koju im nudimo umesto lične pažnje i ljubavi. Zato iskoristimo bar ove praznične dane da ih u ljubavi i miru provedemo sa svojim najbližima. Zagrejmo srca, pripremimo tela naša da budemo kolevka Onome koji se večno rađa i njega Nesmestivog smestimo u sebe – kaže Milica Nenin.
BOŽIĆNI OBIČAJI
Za Badnji dan i Božić u srpskoj tradiciji postoji veliki broj običaja.
Glavni elementi obredne prakse na Badnji dan su sklanjanje određenih stvari i predmeta iz kuće, obavezno vraćanje pozajmljenih stvari, zabrana davanja nekih predmeta iz kuće, mešenje obrednih hlebova, uvođenje životinjskog i dolazak ljudskog položajnika, klanje pečenice, unošenje novog badnjaka i iznošenje starog iz kuće, posipanje slame, badnja večera.
– Od ranog jutra pripremano je sve što je bilo potrebno za Badnje veče i naredna tri dana Božića. Čistila se kuća, obezbeđivala su se drva za loženje, hrana za stoku. Svi poslovi morali su biti završeni pre unošenja božićne slame i badnje večere. Nakon toga ni kuća, a ni staje nisu se smele čistiti, a negde se nisu nameštali ni kreveti sve do trećeg dana Božića. Po narodnom verovanju, kuća nije čišćena za vreme Božića kako se ne bi iščistila sreća iz nje – objašnjava Branka Babić, etnolog u Narodnom muzeju.
Sve do sredine 20. veka bio je rasprostranjen običaj da se na Badnje veče unosi slama i rasipa po svim prostorijama kuće. U nekim selima Banata u kuću se unosi i malo sena koje je stavljano na sto ili ispod stola. Sa unošenjem slame smatralo se da je u kuću došao Božić. Po narodnom objašnjenju, slamu su unosili u kuću jer se Hristos rodio na njoj.
BOŽIĆ U LITERATURI
Ni književnost nije zaboravila božićne običaje, već ih je sačuvala na najlepši način.
Stranu literaturu obeležilo je delo uz koje su odrastale generacije. „Božićnu priču” Čarlsa Dikensa iz 1843. godine zna svako dete, ona govori o škrtici i bankaru Ibzeneru Skrudžu kojeg posećuju duhovi prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, otkrivajući mu suštinu praznika i radost Božića.
Vuk Stefanović Karadžić sakupio je i zabeležio svo blago srske tradicije, rasuto po zdravicama, pošalicama, korinđaškim pesmicama, blagoslovima i molitvama, a jedno od njegovih značajnijih dela je ,,Polažajnikova zdravica za Božić i odgovor domaćina polažajniku”.
O Božiću se može čitati u delima Isidore Sekulić, Jakova Ignjatovića, Sime Matavulja, Jovana Dučića, Rastka Petrovića, Ive Andrića, Miloša Crnjanskog i mnogih drugih.
Neke od pesme koje se pevaju za Božić i Badnji dan su „Božić, Božić, blagi dan”, „Anđeli pevaju”, „Mili srpski badnjače”, kao i tropar posvećen rođenju Hristovom „Roždestvo tvoje, Hriste Bože naš”.
