Pored uskršnje i slavske, božićna trpeza je najbogatija. Ne može se zamisliti bez domaće supe, čorbe, rinflajša, sarme, pečenja, salata. Prate ih sitni kolači, a na kraju dolazi torta. Posebno mesto zauzimaju obredni hlebovi i česnica. Upravo se oko nje „lome koplja”: da li se mesi ili se pravi od kora. Svako mesto i podneblje ima svoj recept. Veselin Čajkanović, istaknuti etnolog, mitolog i istoričar religije, smatra da ona predstavlja glavni božićni hleb (često nazivan pogača) koji se lomi na onoliko delova koliko ima članova porodica. Otuda naziv česnica (čest, deo, sreća). U suštini, prikazuje useve od čijeg roda zavise ljudi i životinje, napredak i blagostanje. Ona koju danas znamo najčešće je od pšeničnog brašna. Dodaju se i druge žitarice, semenje, sušeno voće. Može biti i posebno ukrašena, što nije neophodno. U nju se, takođe, stavlja i novčić (dukat, parica). Simbolizuje uspeh, napredak i svako dobro onome koji ga pronađe. Česnica od tegljenih tankih kora, slatka, sa orasima i suvim grožđem, odomaćila se na vojvođanskim trpezama, s obzirom da na ovom prostoru žive mnogi narodi i prepliću se običaji i kulture.
SLIČNO, A IPAK RAZLIČITO
Danica Sabo, predsednica Udruženja žena „Gradnulički biseri” otkrila je svoj recept.
– Izrađujem je na starinski način, kako su to radile moja mama i baka, po banatski. Ponosna sam što sam treća generacija koja čuva tradiciju. Česnica je od ručno rađenih kora, sa bogatim nadevom i medom. Za lepši ukus dodajem vanil šećer. Kada se ispeče ostavi se da se ohladi i po ukusu pospe šećerom u prahu – rekla je naša sagovornica.
Dodala je da sprema i: vanilice, oblande, medenjake u obliku novogodišnjih motiva, rafaelo kuglice i sve ostalo što njena porodica voli. Marija Večanski vodi „Banatsko jagnje” iz Boke. Kako je ispričala, otkako se udala poštuje oba kalendara. Saznali smo šta je karakteristično za njenu kuhinju i delicije koje priprema.
– Pravoslavci, naročito u Vojvodini, prave je od domaćih kora sa orašastim plodovima. To nasleđe sam prihvatila. Mese i Božićnjak. Kod nas, Mađara, na trpezi dominira panj torta. Pravimo i male kolačiće koje zovemo fonjotke. U obliku su pletenice, peku se i jedu sa pihtijama posle ponoći kada se vratimo sa mise – ispričala je Marija Večanski.
Ljiljana Savković iz Bantskog Despotovca na čelu je aktiva koji traje dve i po decenije. Učestvuju na raznim manifestacijama odakle se vraćaju sa nagradama. Poznati su po pitijadi. Prema njenim rečima, prave sve vrste poslastica u zavisnosti od događaja.
– Naša, bosanska, razlikuje se od ostalih. Nastaje od brašna, vode i malo soli. Testo se razvlači i premazuje margarinom ili uljem, zavisi šta domaćica ima kod kuće. U nju se ništa ne stavlja, čak ni novčić. Običaj je da je lomi glava porodice. Na stolu se nađu šapice i drugi suvi kolači, jer naše žene nisu pravile ukiselo. Poznati smo po pitama i njih smo donele u ove krajeve – rekla je Savković.
PORODICA NA OKUPU
Zorica Žervanov na čelu je „Banatskog fruštuka” iz Stajićeva koji postoji četiri godine.
– Odrasla sam u Županji, u Slavoniji, i u mom kraju običaji su dosta slični kao i ovde. Obredni kolač za Božić je jednostavan, i nije bogato ukrašen. Sve što pravimo uvek je posno. Za Bandnji dan na trpezi su obavezni riba i pasulj. Lalinka sam već 40 godina i pravim ono što sam naučila u Banatu – dodala je Žervanov.
Milanka Rašeta sa Zelenog polja otkrila je kako izgleda njena praznična trpeza. Veli da je nezamisliva bez sarme i pečenja, vina i rakije. Kao dekoracija stavlja se žito koje se, kako je objasnila, seje na Svetog Nikolu. Takođe, u jednu činiju se dodaje crni i beli luk, krompir, pasulj, parče hleba, novčić… sve što je jednom domaćinstvu neophodno.
– Pamtim Badnje veče. Moj otac i majka unosili bi seno i žitarice u kuću i posipali nas, decu. Pevali smo pesme koje smo za tu prigodu učili. Uz igru i smeh tražili smo orahe, lešnike i bombone sakrivene u slami. Porodica je bila na okupu i zaboravljali smo brige i probleme. Bila su to lepa i bezbrižna vremena kojih se rado sećam – rekla je Rašeta.
VAŽAN DOGAĐAJ
Česnici je bio posvećen festival nedavno održan u zrenjaninskom muzeju. Okupio je brojna udruženja sa teritorije grada, ali i goste iz Vojvodine. Jedna ekipa doputovala je iz Rumunije. Pre tri godine ideju je pokrenulo Udruženje građana „Kancelarija za kulturnu diplomatiju” iz Beograda.
– Ovakav događaj važan je kako za Muzej, tako i za Zrenjanin. Okupili smo preko 25 aktiva. Svi su bili oduševljeni i potrudili su se da na najbolji način prikažu svoje podneblje i specifične nacionalne pripadnosti – rekla je Marijana Roksić, koordinatorka.
