Topao dan krajem oktobra, pravo Miholjsko leto. Na putu sam Lazarevo-Zrenjanin. U centru sela novi semafor koji sada besprekorno reguliše sve gušći saobraćaj u ovom mestu. Primećujem dosta putnika – stopera. Poslednjih godina retko se zaustavljam izuzev u slučajevima kada primetim neko od poznatih lica. Na samom izlazu iz sela ugledao sam čoveka u dimničarskoj uniformi. Obično se u takvim prilikama „hvatamo za dugme” zbog narodskog verovanja da susret sa njima donosi sreću. Umesto za dugme, hvatam se za komandu na volanu i aktiviram desni „žmigavac”. Par koraka od odžačara zaustavljam automobil i otvaram vrata.
Na pitanje kuda je krenuo, moj nenadani saputnik je brzo odgovorio.
– Do grada, moliću lepo, ako je to moguće – izusti dimnjičar i za tili čas „upakova” se sa svojom opremom i sede na suvozačevo mesto. A onda je počela priča…
– Imao sam poziv od jednog domaćina u Lazarevu da mu očistim plinski odžak. Nema učestalih autobusa prema gradu, pa se na ovakav način snalazim – kaže Konstantin Forotičan, koji već duže od 50 godina obavlja ovaj posao u gradu i okolini.
– Davne 1968. godine završio sam Srednju tehničku školu „25. maj” u Zrenjaninu, na građevinskom smeru, gde se uz mene još jedan kolega školovao za ovo zanimanje. Radni vek sam proveo u „Dimničaru”, odakle sam otišao u penziju pre 14 godina. Imali smo tih godina i beneficiran radni staž, a bilo nas je i tridesetak stalno zaposlenih. Nažalost, posle privatizacije, pre desetak godina, „Dimničar” je ugašen, što je velika šteta za ovaj grad i ceo Srednji Banat – u dahu priča moj saputnik.
Još uvek radite, sada i putujete mimo grada?
– Duže od pet decenija obavljam ovaj posao, izdajem ateste, vadim čađ, čistim kotlove. Sada se to proširilo i na okolna sela. Danas sam „skokunuo” do Lazareva, sutra ću u Melence, a u „radnom nalogu” danas imam još jedan posao u Kleku. Koliko sam očistio odžaka? Teško je dati odgovor, ali sigurno desetinu hiljada. Spasao sam veliki broj života upravo zbog nemarnosti i zapostavljanja ove značajne aktivnosti da se pregleda svaki odžak uoči početka grejne sezone – priča dalje dimničar Konstantin, koji i danas sa velikom ljubalju i entuzijazmom obavlja svoj poziv. Kako kaže, tako će i nastaviti sve dok ga zdravlje služi. Još veli da u poslednjih desetak godina ne vozi automobil, ali da sa svojim dvotočkašom stiže na svaki poziv.
– Nego, kako da vam se revanširam, imate li Vi kuću, odžak – iznenada me zapita saputnik uz moj odgovor da sam se rešio tog problema postavljanjem izduvnih plinskih gasova iz bojlera za zagrevanje na bočnu stranu kuće.
– To je sjajno, mada i tu valja biti oprezan i bar svake godine proveriti tu izduvnu cev – savetuje me Konstantin i već se priprema da ovaj desetominuti razgovor privede kraju, jer se približavamo zrenjaninskoj „Mlekari”, a tu je, kada je krenuo u Lazarevo, na obližnjoj benzinskoj pumpi ostavio svoj bicikl.
Stajem na željeno mesto, a moj sagovornik hitro napušta automobil i osvrće se kako bi proverio da na sedištu nije ostao nekakav trag od njegovog odžačarskog odela. Uz to iz džepa vadi vizit kartu uz još jedno hvala.
– Vama srećan put, a ja ću odavde biciklom pravo u Klek, na novi posao. Zima se primiče, a imam poziva… Ako još nešto želite da saznate o meni, ima me na Fejsbuk stranici i nekim drugim portalima – reče i odjezdi na svom biciklu.
Tako mi je saputnik ulepšao poslednji oktobarski vikend. Još dugo sam razmišljao o „držanju za dugme” i sreći koju odžačar u svakom susretu donosi…
