Socijalni radnici proteklih nedelja obilazili su škole. Zajedno sa službenicima Policijske uprave, Doma zdravlja i Centra „Most” učestvovali su u akciji borbe protiv nasilja. Posetili su hemijsko-prehrambenu, tehničku i poljoprivrednu, a nastavljaju dalje. Sa mladima i učeničkim parlamentima razgovaralo se o agresiji – temi koja je potisnula sve ostale. Sve češće se detektuje već u nižim uzrastima. Edukacija je jedna od misija kojoj je Centar za socijalni rad posvećen duže vremena. Prema rečima direktorke, Olivere Lisice, deca su u ranjivom periodu odrastanja i adolescencije podložna pogrešnim reakcijama. Emocije su burne, a zaključci umeju da budu pogrešni, zbog čega je pomoć psihologa i socijalnih službi ključna. Zašto je važan dijalog sa učenicima?
– Nažalost, više je predmeta vršnjačkog nasilja. Dešava se na sve nižem stupnju i poprima gore oblike. Zato je potrebno raditi sa mladima, ali i roditeljima. Danas, kada postoji puno spoljnih faktora kao što su društvene mreže, mame i tate imaju sve manju kontrolu i uticaj na vaspitanje dece. Takođe, pažnja omladine i fokus nisu kao nekada. Zato shvatamo da je potrebna podrška celoj porodici. Kroz naše aktivnosti osnažujemo roditelje, staratelje, hranitelje i mimo radnog vremena. U narednom periodu planiramo da akcenat stavimo na rad dece koja nisu krivično odgovorna. Šta ste primetili iz dosadašnjih razgovora?
– Skoro 70 odsto slučajeva vršnjačkog nasilja proizlazi iz nemogućnosti kontrole emocija. Zapazili smo da naši đaci ne znaju najbolje da ih prepoznaju, niti da ih kanališu. Takođe, ne uočavaju sve oblike nasilja. Prosto, neki su prikriveni i normalizuju se. I o njima pričamo na edukacijama. Reč je uglavnom o interaktivnim radionicama, gde jedni druge slušamo, kako bi sagledali na čemu treba raditi. Jako je važno da im objasnimo karakteristike njihovog razvojnog perioda. Učimo ih kome da se obrate i da obavezno razgovaraju o svemu sa roditeljima. Deca su zainteresovana za ono što želimo da ih naučimo i da budu odgovorni prema drugima. Koje nasilje deca prepoznaju, a koje ne?
– Lako sagledavaju ono što je vidljivo, a to je fizičko nasilje. Teže reaguju na oblike psihičkog i digitalnog. Adolescenti, koji stupaju u emotivne veze, ne uviđaju da je vrsta nasilja ako njihov partner traži lične podatke ili šifre za pristup društvenim mrežama, kako bi kontrolisao njihovu interakciju sa drugima. Takođe, teže prave razliku šta je ljubav, a šta ljubomora, što je isto jedna od tema o kojoj treba pričati. Kako funkcioniše protokol za sprečavanje nasilja, a koji sprovodi više institucija?
– Zrnjanin je prvi grad u Srbiji, možda i jedini, u kojem je potpisan protokol između devet ustanova. Suština je obezbeđivanje što šire podrške. Obuhvaćene su brojne nadležnosti i aktivnosti potpisnica, od porodično orijentisanih ranih intervencija, preko mentalnog zdravlja dece, mladih i adoloscenata. Radimo na potpori u najširem smislu. Kakva je situacija sa hraniteljstvom?
– U porodicama na teritoriji Zrenjanina nalazi se četrdesetoro dece, a oko njih 90 je smešteno na području drugih gradova i opština. Trudimo se da taj humani posao promovišemo, jer je privremena familija stimulativnija sredina, nego da se dete smešta u ustanovu. Ipak, primetno je opadanje broja zainteresovanih da se bave hraniteljstvom. Jedan od razloga je velika odgovornost. U ovakve porodice dospevaju mališani koji su ostali bez roditelja, koji su u nekom momentu bili životno ugrožena,zlostavljani, zanemarivani ili bolesni. Oni zaslužuju posebnu pažnju i dodatno angažovanje. Da li posedujete resurse za realizaciju poverenih poslova?
– Nemamo dovoljno stručnih radnika koje finansira ministarstvo. Moram da naglasim da imamo izuzetnu sradnju sa Gradskom upravom, gde Zrenjanin plaća 11 zaposlenih u Centru. Prepoznaju potrebe naše ustanove. Bez toga bi teško mogli sve da postignemo. Što se tiče vozila za kućne posete i prevoz korisnika, posedujemo tri. Jedno smo dobili od lokalne samouprave. Za kupovinu drugog sredstva je obezbedio Pokrajinski sekretarijat za socijalnu politiku, demografiju i ravnopravnost polova. Kada je reč o starijim sugrađanima, primetna je veća potreba za njihovim zbrinjavanjem. Sve je više penzionera o kojima nema ko da se stara. Nemaju srodničku podršku, a za smeštaj su postojeći kapaciteti nedovoljni. Grad ima Gerontološki centar i deset licenciranih privatnih domova, kao i četiri geronto-domaćice, što je malo. Nadamo se nekim rešenjima. Koliko porodica danas koristi socijalno-novčanu pomoć?
– Prema podacima elektronske baze, taj broj se smanjio poslednjih godina. Ukupno korisnika i članova njihovih domaćinstava, u prošloj godini, bilo je 2.563. Pre samo pet godina imali smo
4.326 lica.
