Ponekad za kratko vreme promeni i tri kontinenta, a život mu se neretko odvija u avionima i hotelima. To je cena koju plaća jedan od najtraženijih baritona na svetu. Za njegov glas „otimaju” se najveće svetske operske kuće od Njujorka, Beča, Milana do Londona, a njemu je najdraže kada nastupa pred domaćom publikom. Uloge Nabuka, Rigoleta, Magbeta, Simona Bokanegra „rezervisane” su za Željka Lučića, rođenog Zrenjaninca. Da se nije odlučio da sledi svoju zvezdu vodilju, možda bi danas bio otpravnik vozova. Na sasvim drugi put usmerio ga je maestro Slobodan Bursać i hor „Josif Marinković”, a 1989. počelo je njegovo muzičko putovanje i angažovanje.
Po očevoj želji završili ste Saobraćajnu školu u Subotici i radili na železničkoj stanici u Tomaševcu. Kako ste odlučili da se prebacite na drugi kolosek?
– Vozove i sve što je vezano za železnicu sam jako voleo. Ta strast ostala je do danas! Otac me je često vodio na stanicu gde sam netremice posmatrao kako prolaze. Međutim, život i sudbina odvedoše me na drugu stranu. Za to je „kriv” Slobodan Bursać. Bez njegove podrške, ne verujem da bih se ikada odlučio na taj korak. Bacio me je u vatru, a ja sam se trudio da ga ne izneverim, ali, svog oca jesam. Bilo mi je teško da mu saopštim da ću da ostavim posao. S velikom mukom je to prihvatio. Posle smo obojica bili ponosni. Tu je i majka koja je držala Bursinu stranu. Oca je smirivala i ubeđivala da će sve biti u redu. Vreme je prolazilo, stasavao sam u operskog pevača, a ostalo je istorija i sećanje. „Amurski valovi” su bili prva kompozicija koju ste otpevali, i Vaša odskočna daska u solo karijeri.
– Bilo je to u velikoj sali Doma mladosti. Harmonika počinje uvodnu muziku, a ja već gubim tlo pod nogama, jer se približava moj prvi solo nastup ikada! Znao je Bursa već tada šta može od mene da očekuje. Pogledao me je, nasmešio se, namignuo mi i tada počinje moja priča. Po čemu pamtite hor „Josif Marinković” i maestra Bursaća. Šta je ono čemu Vas je učio i što ste poneli u svet?
– Slobodan Bursać je legenda, čovek koji je ime Zrenjanina proneo svetom. Svoj život uložio u taj hor. Bilo mu je stalo do svakoga od nas! Lavovski se borio za našu dobrobit i slavu, jer je prepoznao naš potencijal. Svojim znanjem i umećem je i napravio hor sveta! Ne mogu o ovome da pričam, a da me osećanja ne preplave, da mi ne zadrhti brada. Ja sam večni Bursin dužnik! „Josif Marinković” je bio institucija kulture, jedna od znamenitosti ne samo Zrenjanina, Vojvodine, Srbije, već cele Jugoslavije! Josifovci su bili moja porodica! Deo svog života nazivam po horu. Poslednji deo dečaštva i veliki deo mladosti je obeležio „Josif” u kojem sam stekao doživotne drugare i prijatelje! I danas, kad god se nađemo prepričavamo dogodovštine sa putovanja, koncerata, proba… Oni su neraskidivi deo mog postojanja, a vreme provedeno sa njima najlepša je uspomena! Navršilo se 35 godina otkada je „Josif” osvojio titulu Hor sveta u Langolenu. Šta Vas asocira na taj nastup?
– Prošlo je već toliko, a kao da je juče bilo! Čuvam fotografiju na kojoj držim taj veliki trofej. Zaista sam se obradovao kada sam saznao da ćemo se ponovo okupiti. Igrom slučaja, bio sam tada u Zrenjaninu. Iskoristio sam priliku da vidim staro društvo i evociramo uspomene. Ostao sam i na probi, znajući da neću pevati na koncertu, ali sam želeo da još jednom osetim kako je to izgledalo pre 40-ak godina, kada sam počinjao.
Slobodan Bursać Vas je usmerio da postanete solista i započnete studije pevanja kod Doroteje Spasić u Beogradu. Ona Vas je 1991. uputila u operski studio novosadske Muzičke akademije kod čuvene Biserke Cvejić. Šta je ono najvažnije što ste tamo naučili i kako je teklo Vaše muzičko formiranje i usavršavanje?
– Hteo sam da prekinem sa poslom otpravnika, a ideja mi je bila da postanem profesionalni pevač. To su pre mene uradili drugari koji su pristupili horovima brojnih opera u Novom Sadu i Beogradu. Kada sam pitao Bursu šta on misli, kao iz topa je odgovorio NE! Rekao mi je: „Vidi, ti možeš da postaneš solista! Otići ćeš kod prof. Doroteje Spasić, nižu muzičku završavaš za godinu, srednju za dve, i eto tebe na Akademiji! Znači, za sedam godina si operski pevač, solista, a za karijeru se ne brinem”. Bukvalno sve je proteklo kako je rekao. Moja draga Doroteja me je nesebično prosledila Biserki Cvejić, koja je finalizovala proces pretvaranja otpravnika vozova u operskog pevača! Zrenjanin je poznat po Horskom festivalu „Slobodan Bursać” koji će ove godine obeležiti deceniju postojanja, kada će se navršiti i tri decenije od njegove smrti. Kako gledate na ovakvu manifestaciju?
– To je najveći kulturni događaj našeg lepog grada! Bursa je ime Zrenjanina proneo Evropom na najlepši način, pa je ovo jedinstveno sećanje na najboljeg horskog dirigenta, kojeg smo ikada imali. Od 1998. do 2008. bili ste deo čuvene Frankfurtske opere? Da li je to bio najplodniji period Vaše karijere i kako gledate na to vreme?
– Taj period mog umetničkog bivstvovanja mogu da okarakterišem kao izuzetno plodan i uspešan! Naime, tada sam stvarao repertoar koji ću kasnije pevati na najvećim operskim scenama. Ne znam da li je direkcija Frankfurtske opere znala moj plan i program gostovanja, ali skoro pre svakog značajnog nastupa, ja sam na sceni te opere izvodio upravo onu koju ću pevati na tom određenom gostovanju!? Slučaj ili namera, duboko sam im zahvalan na ukazanom poverenju i profesionalizmu.
Pevali ste u njujorškom „Metropolitenu”, Milanskoj skali, Bečkoj i Kraljevskoj operi u Londonu. Koji nastup biste izdvojili kao najdraži?
– Ove kuće sam nazvao „Grend slem”, kad je u pitanju opersko pevanje. Punih 15 godina proveo sam na njihovim scenama. Kasnije su se pridružile i druge, ali su ove ostale primarne. Svaki nastup je priča za sebe, svaki je ostavio trag i sećanje. Najdraži je bio 2006. u Njujorku na sceni „Metropolitena”! Daleke 1966, moja profesorka Biserka Cvejić na ovom mestu nastupala je u operi „Đokonda”. To je jedna od prvih produkcija koja je otvorila novu zgradu MET-a, u sklopu grandioznog „Linkoln centra”. Četrdeset godina kasnije, ja, njen student, stojim ispred te zgrade! Da se kataklizmična euforija upotpuni pevam u istoj operi, sa istim dekorom, kostimima, kao i sa tadašnjim gromadama Violetom Urman, Olgom Borodin, Marčelom Đordanijem. Moja draga profesorka je bila u sali i plačući se podsetila kako je to bilo pre četiri decenije. Opus dela i likova u kojima ste se našli je širok, ali ste svetsku slavu stekli kao verdijanski bariton. Koliko je to za Vas bio težak i zahtevan zadatak?
– Moja Bisa je to odmah prepoznala. Ja, naravno, nisam znao ni poznavao razlike između glasova, niti njihove karaktetistike, ali sam od samog početka studiranja vođen kao verdijanski bariton. Nisam razmišljao o teškoćama i glasovnim zahtevima ovog faha, jer me je profesorka postepeno uvodila u čarolije Verdijevih opera. Vremenom sam to prihvatao kao normalno. Velikih poteškoća nisam imao, jednostavno sam se srodio sa tim načinom pevanja, i tu sam se najbolje osećao. Da li Vam se Vaša profesija nekada činila prezahtevnom? Da li ste, i zbog čega, poželeli da odustanete?
– Ovaj poziv je predivan, božanstven, galaktičan! Ako počnem odgovor ovakvim rečima, onda je možda i neshvatljivo da mogu da kažem i nešto negativno. Ali, kao i sve drugo u životu, tako i ova profesija ima svoju drugu, negativnu stranu. Mi, pevači, susrećemo se sa odricanjima, stresom, frustracijama, čergarskim životom. Posle 30 godina karijere mislim da bih polako mogao da počnem sa povlačenjem, jer me je ovakav način života, ipak, iscrpeo. Postoje i druge lepe i značajne stvari koje sam zanemarivao zbog posla. Nastupali ste sa Zrenjaninskom filharmonijom 2015. Da li će naši sugrađani imati priliku da Vas uskoro ponovo vide i čuju?
– To je bio moj prvi nastup sa njima, ujedno je i povod bio grandiozan. Koncert je bio namenjen obnovi kuće Mihajla Pupina. Voleo bih da ponovo organizujemo ovakav hepening i da Zrenjanincima, bar na kratko, odagnamo dnevne brige i probleme. Da li pratite kulturna dešavanja u Zrenjaninu?
– Nažalost ne, a siguran sam da ih ima, i da ne zaostaju u odnosu na druga, veća mesta. Plan mi je da se vratim u kulturni, a posebno operski život regiona. Shodno tome, moći ću mnogo više vremena da provedem u organizaciji koncerata i drugih kulturnih zbivanja. Od septembra postajem redovni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, pa eto prilike da sve ovo sprovedemo u delo. Šta Vas asocira na rodni grad?
– Moje detinjstvo, dečaštvo i mladost. Zrenjanin je bio centar sveta, mesto gde je sve bilo najslađe i najlepše. Ne bih to menjao nikada! Tu su ostale uspomene koje su mi čvrsto usadile osećaj pripadnosti. To je moj grad i nema te sile koja će ikada moći to da promeni. U februaru Vam je dodeljena Zlatna medalja za zasluge. Koliko Vam znači?
– O nagradama, u principu, ne volim da pričam. Međutim, ova je posebna i vrlo mi je draga. Neka ostane kao pečat karijere, jednog „malog Zrenjaninca” koji je iz „Josifa” krenuo u svet…
Miroslava Malbaški
Foto: Željko Jovanović, Narodno pozoršte u Beogradu, Istorijski arhiv Zrenjanin i Jovan D. Njegović
