Sa skupa u Gradskoj kući, održanog povodom 64. godišnjice lista „Zrenjanin”, donosimo sažetke izlaganja učesnika. O panonskoj psihologiji zabijanja glave u pesak.
Sa skupa u Gradskoj kući, održanog povodom 64. godišnjice lista „Zrenjanin”, donosimo sažetke izlaganja učesnika. O panonskoj psihologiji zabijanja glave u pesak.
Dr Dejvid Metjuz, predsednik Fondacije „Ketering”, osnovane 1927. sa ciljem da podstiče razvoj demokratije, na ovakav način sumira stvar:
„Ono što je primetno u uspešnim zajednicama nisu toliko osobine lidera koliko njihov broj. Uspešne zajednice imaju deset puta više ljudi koji doprinose vođenju javnih poslova nego druge zajednice približne veličine. Ove uspešne zajednice favorzuju liderstvo. Drugim rečima, gotovo svako pruža određenu meru inicijative. A njeni lideri deluju ne kao „čuvari kapije” (gatekeepers) već kao „otvarači vrata” (door openers) koji su rešeni da prošire participaciju.”
Vratimo se na ovom mestu ranije pomenutom profesoru Samnersu. Prema njegovim uvidima, proces planiranja „ne sme da se okonča kreiranjem strategije koja će da skuplja prašinu negde na rafu. Potrebno je oformiti telo, sačinjeno od predstavnika vlasti, biznisa, obrazovanja i verskih zajednica, koje će se redovno sastajati i nadgledati ostvarivanje glavnih ciljeva. Ono može predlagati i modifikacije ‚u hodu‘ kako bi se osiguralo da plan ostane relevantan.”
Na drugom mestu Samners veli da manjim gradovima često nedostaje kritična masa poreskih obveznika, finansija i infrastrukture, i da zato oni moraju udružiti snage sa drugim srodnim zajednicama. „Mora se” – veli on – „izgraditi svest da se susedna komuna doživljava kao konkurent jedino u domenu fudbalskih mečeva vikendom”.
To nas vraća na ranije pomenut fenomen uljuljkane panonske psihologije zabijanja glave u pesak. Ovaj grad u Banatu jednostavno više ne može sebi da dozvoli luksuz da bude na rubu odlučivanja. Niko mu tu moć i uticaj neće doneti na tacni. Jedna od stvari koja bi se mogla učiniti jesne osnivanje interesne Zajednice banatskih gradova. Niko to ne bi imao pravo da osporava ili spreči. Institucionalno ujedinjeni, Vršac, Pančevo, Kikinda i Zrenjanin lakše bi se oduprli partokratskim republičko-pokrajinskim drpanjima.
O mnogima od ovih pitanja „održivog razvoja” jasno su već progovorile naše preteče, ostavljajući šifrovane poruke na fasadama i skrivenim kutovima gradskih palata.
Ako izađemo na Trg slobode, četiri stilizovane skulpture mladića na Palati finansija (današnjoj zgradi Muzeja) belodano će nam saopštiti kako su naši sugrađani pre stotinu godina videli strategiju razvoja. Te figure predstavljaju Zemljoradnju, Industriju, Zanatsvo i Nauku. Na fasadi arhitekte Ištvana Kiša ne stoje vojskovođe, diktatori i partijski ideolozi.
Te skulpture jasan su putokaz, uputstvo da se ne zaluta tamo gde vode „svi putevi” s početka ovog napisa. Ako shvatimo njihovu poruku, možemo se s pouzdanjem uspeti spiralnim stepenicama Gradske kuće i otkriti put do tri simbolična lika – Mudrosti, Pravde i Moćna svetlucavim vitražima Eduarda Kracmana.
