Telo je vatra, voda ili zemlja, a duša je alfa i omega, njoj treba podići svetilište – reči su velikog pisca Danila Kiša. Isidora Žebeljan, kompozitorka, profesorka i najmlađa među akademicima, odnedavno je u Perlezu, gde je provodila detinjstvo, dobila spomen-obeležje. Ono nosi naziv „Isidorina s(c)ena” i od sada krasi park u ovom selu. Rad je Perležanina, arhitekte Zorana Stojačića, osnivača Udruženja „Baštinar”. Delo je predstavljeno u nedelju, 22. oktobra.
DVOJAKO ZNAČENJE SPOMEN-OBELEŽJA
Ovaj jedinstveni paviljon protkan je simbolikom koja se odnosi na Isidoru i njene muzičke sfere. Kako je ispričao Zoran Stojačić, kreiran je u kružnom obliku, sa osam stubova koji asociraju na tonove oktave. Četiri klupe, dodaje naš sagovornik, ukazuju na centralnu priču Isidorinog opusa – muziku za kvartet. Stubovi su povezani isprepletanim lukovima i čine svod (ne)završene nebeske kupole. Ona asocira na banatski „šlingeraj”, beli vez, koji je Isidora uspešno koristila kao motiv u svojim delima, objasnio je Stojačić.
– „Isidorina scena” označava letnju pozornicu na kojoj će da stasavaju mladi umetnici. Ona je istovremeno i „Isidorina sena”, senka, koja treba da zauvek lebdi iznad perleskog parka i da nas stalno podseća na neizrecivo, veliko delo Isidore Žebeljan – poručio je autor pozornice.
Gradonačelnik Simo Salapura je sa Stojačićem i državnim sekretarom dr Ivanom Bošnjakom otvorio paviljon.
– Verujemo da je u lepotu muzike koju je stvarala unosila priče o banatskoj ravnici, ždralovima koji preleću preko rodnog mesta njenog oca, ljubavi koju je nesumnjivo imala za ovaj kraj. „Isidorina s(c)ena” će doprineti da je bolje upoznamo i divimo se njenom talentu i genijalnosti – istakao je Salapura.
ENERGIJA BANATA KOJA KREPI
Među mnogobrojnim zvanicama u Perlezu našli su se i predstavnici kulturne scene iz različitih oblasti. Sećanja na veliku kompozitorku, ali i dragu prijateljicu podelila je Mirjana Bobić Mojsilović, književnica i slikarka. Kako je ispričala, Isidora je priredila muziku za njenu predstavu „Suze su okej”. Posebno emotivno je govorila o poslednjem koncertu u Radio Beogradu na kojem su se srele.
– Moramo da pamtimo naše velikane, jer ako njih zaboravimo, osuđeni smo na propast. Isidora je za mene bila anđeosko biće koje je stvaralo nebesku muziku. Radilo se o umetnici svetskog kova, koja je imala neverovatnu otmenost oličenu u skromnosti – ispričala je Mirjana Bobić Mojsilović.
Isidorin otac Petar Žebeljan sa tugom se prisetio uspeha svoje ćerke. Ipak, drago mu je što su Perležani prepoznali njenu umetničku i moralnu vrednost, dostojno joj se oduživši.
– Isidora je mnogo radila, i sve što je činila bilo je sa ogromnom energijom. Zato je i stvorila zanimljiv opus koji je prepoznat u Evropi i svetu. Imala je autentičan pristup muzici zato što je snagu i inspiraciju pronalazila u ovom podneblju. Iz ove ravne, banatske zemlje proistekla je energija koja ju je držala, krepila i usmeravala – rekao je Petar Žebeljan.
U muzičkom delu programa, u prepunoj Kulturnoj stanici „Baštinar mlin”, kompozicije Isidore Žebeljan izveli su: Aneta Ilić (sopran), Gorana Ćurgus (harfa), Miljana Popović Materni (violina), Vasa Stajkić (bariton), Vuk Božilović (klavir), Veljko Nenadić (klavir) Aleksandar Stefanović (harmonika) i Borislav Čičovački (oboa i engleski rog).
Miroslava Malbaški
CRKVENI PEV PAORA
Sećanja Isidore Žebeljan na Perlez i početke njenog stvaralaštva pročitala je dr Natalija Ludoški, književnica i profesorka Zrenjaninske gimnazije.
– U divnoj baroknoj crkvi u Perlezu, u selu u kojem su živeli roditelji moga oca Petra, u doba Božića ili Uskrsa, dok bi se, tokom službe, umorna i ozebla prebacivala s noge na nogu, iz obamrlosti bi me iznenadno otimao zaglušujući pev hora perleskih paora, sačinjenog od svega nekoliko grubih, kao suvo drvo kvrgavih staraca. Iz njihovih nabreklih grla i grlenih žila, dopirala je pesma tako zastrašujuća i moćna, kao da se odvijala na samoj ledini Golgote, pre dve hiljade, ali i kroz dve hiljade godina, i kao da su se, u mikrotonalnim pukotinama njihovog pevanja, nalazile ozvučene i sakupljene sve njihove paorske strepnje, nade, želje i očekivanja.
Taj svet nenaštimovanih, četvrttonskih grlenih žica, koje trepere po zakonima svog dubokopotresnog, autentičnog, prastarog nesaznatljivog izvora, magnetno me je privlačio. Kasnije su se, iz zvučnih odblesaka ovih sećanja, rađale moje opere „Zora D.”, „Maratonci”, „Simon izabranik” – reči su Isidorine o sponama sa zavičajnim zvonom i crkvenim pevom.
