Početkom meseca, revoltirani upadom lisica i šakala u dvorišta, Elemirci su pokrenuli raspravu u seoskoj Fejsbuk grupi o tome šta im je činiti. Ovaj slučaj je samo još jedan odjek iz višegodišnje graje o rastu brojnosti populacije šakala u našem kraju. Strada živina, a meštani sela i prigradskih naselja osećaju se nebezbedno. Budući da ova životinja kod nas gotovo nema prirodnog neprijatelja, nadležni su prethodnih godina raspisivali konkurse za lov na šakale. Međutim, postoje mišljenja da hajke ne bi trebalo da budu jedino rešenje.
NAJEZDA U POSLEDNJIH 10-15 GODINA
Zrenjanin je lane za subijanje ovog predatora iz Fonda za zaštitu životne sredine opredelio 700 hiljada dinara, dok ove godine nije namenio novac za tu svrhu. Sredstva su tako 2022. putem konkursa dobila lovačka udruženja, među njima i Elemirci. Pripalo im je 50.000.
Predsednik njihovog kolektiva Paja Milošev drži da je ulazak šakala u selo standardna pojava i ne pridaje joj naročit značaj.
– To nije ništa spektakularno, s tim što ih u prethodnih 10-15 godina nije bilo toliko. Ove godine smo ustreli 50 šakala i 78 lisica. Hajke organizujemo redovno, ali ne možemo da odstrelimo sve – navodi Milošev. Dodaje da je problem što su se šakali pojavili u blizini rezervata, gde mogu pristupiti samo rendžeri i čuvari sa posebnom dozvolom.
Milošev ističe i da je lovcima dozvoljeno da pucaju na divljač samo na 400 metara od naseljenog mesta, kao i da su zamke zabranjene.
– Ostaje mi bukvalno da lisicu samo isteram iz kokošinjca – navodi Milošev. Smatra da je lovcima smanjen opseg delovanja zbog lobiranja društava za zaštitu životinja.
Naš sagovornik predočava da im naročite teškoće u lovu zadaje ćud ove zverke.
– Šakal je teško vidljiv, ima specifično kretanje, izuzetno je lukav i oprezan i kasno izlazi – objašnjava Milošev.
Nakot šakala zabrinuo je i meštane susednog Taraša, koji su u prethodnim nedeljama imali priliku da čuju njihovo sablasno zavijanje u večernjim satima. Premda su zasad na obodu sela i na pojedinim salašima, njihovo razmnožavanje šteti i šumi, jer narušava ravnotežu u lancu ishrane, navode iz tamošnjeg udruženja lovaca. Naime, šakali napadaju lanad, zečeve, lisice…
– Tamo gde nema vukova šakali postaju gospodari – objašnjava nam lovac Željko Berček iz Taraša. On smatra da državna sredstva za odstrel ovih predatora nisu dovoljna.
ZA POČETAK: PROCENA BROJNOSTI
Zrenjaninci, za razliku od Elemiraca i Tarašana, problem najezde šakala gledaju iz urbane prizme i zahtevaju „humanija” rešenja. Nikola Potkonjak, ljubitelj životinja, koji je sa ulica spasao na stotine pasa lutalica sa ulica našeg grada, navodi da je u središtu problema čovek koji je potamanio vukove, poremetivši prirodni sklop. Potkonjak drži da se ubijanjem jedne vrste ne rešava problem, budući da će izbiti nova dominantna grupa.
Istog je stava i Udruženje za brigu o životinjama „Beta”, poručuje njihova predstavnica Dunja Milošević.
– Problem su napravili ljudi uništavanjem staništa, pa šakali kao i druge divlje životinje zalaze u naseljena mesta u potrazi za hranom. Drugo, istrebljenjem vuka u Banatu nastao je očekivani disbalans u prirodi. Vuk se smatra graditeljem eko-sistema i kritično važnom vrstom koja utiče na brojnost drugih životinja i biljaka – objašnjava sagovornica.
Ističe da su šakali učvrstili svoj položaj i zato što su svaštojedi i strvinari. Veruje da bi stoga jedno od rešenja moglo biti po primeru beloglavih supova sa Uvcu: da se ostavljaju strvine na hranilišta kako šakali ne bi zalazili u naselja.
– Ni slučajno ne treba praviti novi disbalans odstrelom! Ako se drastično smanji populacija šakala, mogli bismo imati još veći problem sa najezdom glodara koji bi ugrozili useve. Broj njihovih prirodnih neprijatelja – sokolova, orlova i drugih ptica – već je smanjen. Uz to, ako istrebimo šakale, nećemo imati strvinare, tj. čistače u prirodi – navodi Dunja.
Ona zaključuje da bi najpre trebalo sprovesti istraživanja kako bi se došlo do tačne procene broja šakala po regionima.
N. Kovačević
KADA NESTANE VUKOVA…
Dunja Milošević na primeru nacionalnog parka Jelouston objašnjava kako je izlov vukova zapretio uništenju parka. – Kojoti nisu više imali prirodne neprijatelje te su gotovo istrebili neke druge vrste, a jeleni i losevi su se toliko razmnožili da su počeli da uništavaju vegetaciju. Time su ptice izgubile dobar deo staništa, a dabrovi su ostali bez građe. Bez njihovih brana rečne obale su erodirale, a bez bujnih šuma temperatura je porasla te su reke postale pretople za ribu. Samo 10 godina po ponovnom naseljavanju vukova, potpuno su transformisani eko-sistem i fizički izgled parka. Veliki kopitari su se povlačili s područja na kojima su bili lak plen te su ona počela da se regenerišu. Visoka i jaka stabla su zaustavila erodiranja obala, korita su se suzila, formiralo se više jezera, povećao se broj dabrova i njihovih brana – što je osiguralo stanište patkama, vidrama, ribama, vodozemcima. Smanjen je broj kojota te su se vratile lisice, ali i jazavci, insekti i bilje.
