Još kao dečak Tomislav je znao da će njegov život biti vezan za njivu. Dok su drugi birali drugačije puteve, on je najviše voleo rad u polju i zvuk traktorskih motora. Od prvih poslova koje je radio uz oca, pa do povratka iz vojske 2000. godine, njegova želja je ostala ista – da kupuje i obrađuje zemlju i od poljoprivrede gradi porodični život.
Vrednim radom i sopstvenim rukama otac Dušan i majka Gordana postepeno su stvarali ono što danas s ponosom nazivaju „Agro maršal”. Kasnije su firmu prepustili deci. O poljoprivrednom gazdinstvu uspešno brine Tomislav, u čemu mu pomaže sestra Lidija. Da je reč o vrednoj i složenoj porodici, uverili smo se tokom našeg susreta. Tomislav nas je proteklog petka ugostio u motelu „Kapija grada”, nedaleko od Ečke, na beogradskom putu.
KOMASACIJA JE NEOPHODNA
– Dobrodošli u moj novi lokal – pohvalio se domaćin, dok mu je tata postavljao ogradu u bašti. U preuređenoj terasi započeli smo razgovor o njegovom životu, poslu, izazovima i planovima. Iako je svestan mnogih problema koji muče poljoprivrednike, u njegovom glasu osećaju se vedrina, odlučnost i sigurnost. Kako kaže, bliži se proleće, a u ratarstvu je to najteže godišnje doba.
– U tom periodu ostanemo bez novca pa čekamo pšenicu. Daleko bolje se zaradi od pšenice. Osim toga, gajim suncokret i kukuruz. Stari paori su radili trećinu od svake kulture, dok sam ja 80–90 odsto posvetio samo kukuruzu. U mom selu je pet godina bilo suše, koja mi je zadala dosta problema. Zbog toga sam godinama bio u minusu. Shvatio sam da moram da promenim setvenu strukturu. Na ovo utiču klimatske promene. Neke kulture neće moći bez navodnjavanja. Postavio sam sisteme na neke parcele, uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu – objašnjava naš sagovornik.
Dodaje da bez komasacije njive neće moći da se navodnjavaju:
– Džabe konkursi kad nemamo ukrupnjenu zemlju. Jako je usitnjena da bismo mi, obični poljoprivrednici, mogli da je zalivamo. To je najveći problem kod nas. Možda bi se ljudi opredelili za to kada bi se uradila komasacija kao u Botošu – smatra Bačić.
Ugledni ratar navodi jednu nelogičnost: kredit za setvu poljoprivrednici godinama dobijaju u maju ili junu, kada je prihrana već uveliko prošla.
– Stiče se utisak da se time bave nestručni ljudi. Kredit treba da se daje u februaru, da ljudi mogu da ga iskoriste. Onda bismo imali red. Ovim se samo prividno rešava problem. Mi proizvodimo berzansku robu. Kad je pšenica bila najskuplja (45 dinara), zabranili smo izvoz dok cena nije pala na 20 dinara. Svi smo izgubili novac – ističe Lukićevljanin.
DIVERZIFIKACIJA RIZIKA
Tomislav obrađuje oko 500–600 hektara zemlje. Kako kaže, svi su porodično na njivi. U poslu mu pomaže brat od ujaka sa kojim ima jedan zajednički voćnjak. Na plantaži, koja se prostire na hektar i po, u dvorištu kuće rastu kajsije, šljive, višnje, trešnje, dunje, dve pomorandže i jedna maslina. Tamo nas je odveo kako bismo napravili foto belešku. Tu se nalazi sedište firme i dve nadstrešnice, svaka veličine 600 metara kvadratnih, gde se čuvaju žitarice i mašine.
– Iako je ratarstvo u nezavidnom položaju, poželeo sam da se oprobam i u voćarstvu. Mraz je sve uništio prvih godina. Voćnjak je mlad, sad ulazimo u četvrtu godinu kada možemo da očekujemo rod, ako ne bude mraza – ističe naš sagovornik.
Tomislavljevo gazdinstvo se razvija u više pravaca. Svestranost je postala uslov opstanka na selu.
– To se zove diverzifikacija rizika. Posao mora da se proširuje. Pogrešio sam što sam mnogo ulagao samo u poljoprivredu. Ako stane jedan posao, onda si u problemu. Zato sam odlučio da otvorim restoran. Sa radom je počeo u septembru prošle godine. Terasu sam opremio, a sam objekat zahteva još ulaganja. U planu je da dodatno sredim igralište za decu. Prve godine ispitujem teren. Istražujem šta se gostima sviđa. Imam dosta ideja i planova – objašnjava Bačić.
DOMAĆA PROIZVODNJA
Pokrenuo je i koncept „od njive do trpeze”. Želi da pravi domaće proizvode od voća (rakiju, džemove), koje će gosti moći da probaju u restoranu. Tomislav ističe da ništa od ovoga ne bi bilo moguće bez velike podrške roditelja još u mladosti, na čemu im je veoma zahvalan.
– Plan mi je da „ušuškam” decu i da se u nekom trenutku povučem. Sve želim da prepustim mojim ćerkama. Vole da mi pomažu u restoranu, zanima ih to. Šta god budu htele da rade u životu, samo neka budu srećne. Ja ću uvek biti tu za njih – zaključuje Tomislav Bačić.
Dok se razgovor bližio kraju, terasa motela „Kapija grada” polako se punila gostima. Tomislav na trenutak ustaje da pozdravi poznanike, pa se ponovo vraća za sto. Posla ima mnogo – i na njivi i u novom lokalu. Kako kaže, kad nešto voliš, ništa nije teško.
