Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Pravo na pomoć iz trećeg paketa mera ima oko 1,5 miliona radnika zaposlenih kod preduzetnika i u mikro, malim, srednjim i velikim preduzećima. Uslovi za korišćenje podrške su da se ne otpusti više od 10 odsto radnika zaposlenih na neodređeno vreme tri meseca nakon poslednje isplate i da se ne isplaćuju dividende (dobit) do kraja 2021. godine.
Za prvu ratu (pola minimalca za mart 2021. godine) prijavilo se 251.517 firmi koje zapošljavaju 1.138.260 radnika. U pitanju je odziv od oko 75% (mereno brojem radnika). Da li ovaj podatak treba tumačiti kao dobru ili lošu vest? Šta je sa ostalih 25% radnika, odnosno zbog čega se za pomoć nisu prijavila preostala preduzeća koja ukupno zapošljavaju oko 360.000 radnika? Kakva je „sudbina” ovih radnih mesta?
Najpre treba sagledati strukturu preduzeća koja su se za pomoć prijavila. Pošto dostupnih podataka o tome nema, možemo se osloniti isključivo na sopstvene kalkulacije i procene. U pravno-statusnom smislu preduzetnici se tretiraju kao fizička lica koja samostalno obavljaju delatnost, dok se preduzeća (pravna lica) prema broju zaposlenih mogu podeliti na mikro (0-9), mala (10-49), srednja (50-249) i velika (više od 250).
U privredi Srbije, u nefinansijskom sektoru, posluje oko 375.000 poslovnih subjekata. Od toga, preduzetnika ima oko 271.000, mikro preduzeća blizu 90.000, malih preduzeća ima približno 11.000, srednjih bezmalo 2.500 i velikih 500. U njima je ukupno zaposleno oko 1,5 miliona radnika: kod preduzetnika radi 20%, u mikro preduzećima 12%, u malim preduzećima 16,7%, u srednjim 18%, dok je u velikim zaposleno 33,3%.
Treba uzeti u obzir i to da je u Srbiji 2019. godine bilo 2.785 stranih podružnica (sa učešćem stranog u ukupnom kapitalu od 50% i više) koje su zapošljavale oko 290.000 radnika, od čega je značajan procenat angažovan u proizvodnji komponenti za auto-industriju (koja je snažno pogođena pandemijom).
Izneti podaci navode na zaključak da velika preduzeća i verovatno ona sa većinskim stranim vlasništvom uglavnom nisu iskoristila ovu pomoć. Kompanija koja zapošljava nekoliko stotina ili hiljada radnika neće uspeti da opstane samo zato što joj država daje tri puta po pola minimalca po zaposlenom radniku. Kada ova preduzeća gube tržišnu poziciju, porudžbine i kupce – one gube mnogo novca i moraju značajno da redukuju troškove (između ostalog i izdatke za radnu snagu). Zbog toga im se više isplati da ne koriste pomoć i ostave sebi prostor za eventualno smanjivanje broja radnika.
Pomoć su i ovoga puta, najverovatnije, mahom uzeli preduzetnici, mikro i mala preduzeća. Prosečan broj zaposlenih po jednom privrednom subjektu u segmentu preduzetnika i mikro preduzeća je 1,3, a u grupaciji malih preduzeća 23. Velikima teško da se može pomoći – oni zavise od međunarodnih ekonomskih tokova i globalnih lanaca snabdevanja. Što se tiče manjih firmi koje su već skoro godinu dana na „infuziji” (isplate minimalaca, moratorijumi na otplatu kredita) pitanje je do kada će, i oni i država, moći tako da izdrže.
Slučaj „Drekslmajera”, najvećeg poslodavca u Zrenjaninu i širem regionu, predstavlja potvrdu iznetih hipoteza. Suočena sa smanjenim obimom posla usled zastoja u auto-industriji, ova nemačka kompanija je bila prinuđena da smanji broj zaposlenih u toku 2020. godine, a očekuje se da će se broj radnika dodatno smanjivati i u ovoj godini.
