Razum i osećajnost dve su „sukobljene” strane u ljudskom biću. Mozak, najsloženiji organ, utiče na psihofizička stanja, upravlja vitalnim aktivnostima, kontroliše emocije. Jednom rečju, čini nas živima. Srce, takođe, ima podjednako važnu ulogu u našem bitisanju.
Da li im se može naređivati? Kako lekovi utiču na čoveka, posebno na zaljubljenost? Šta se tada dešava sa našim organizmom i da li postoji klinička slika: „leptirića u stomaku”? Da li se ona može stvoriti u laboratorijskim uslovima, pa čak i lečiti, neke su od tema koje otvara komad „Efekat”, britanske autorke Lusi Prebl.
Premijerno je izveden 24. i 25. maja na Sceni „Todor Manojlović” Narodnog pozorišta „Toša Jovanović”. Režiju potpisuje Đorđe Nešović. Prevod sa engleskog uradili su Višnja Sretenović i Nikola Jovanović. Za kostimografiju i scenografiju zadužena je Lara Bunčić, a kompozitorka je Marija Balubdžić. Na video radu angažovan je Milorad Savanović, a za scenski govor dr Dijana Marojević. Inspicijentkinja i suflerka je Jelena Istrat.
SNAGA EMOCIJA
Dvoje mladih, različitih društvenih statusa i pogleda na svet, prepuštaju se nesvakidašnjem medicinsko-ljubavno-scenskom eksperimentu i predaju u ruke lekarskom paru koji im dozira hemijske supstance. Na mnogo dubljem nivou, kroz predstavu, otvara se priča o emotivnosti, moralnim načelima medicine, granicama ljudske izdržljivosti, nepoverljivoj igri „buke i besa” koja dolazi kao neminovna posledica konzumiranja medikamenata (antidepresiva). Komad preispituje odanost, poverenje, iskrenost i stavlja na proveru najjače i najčistije osećanje u svakom biću – ljubav.
U ulozi studentkinje psihologije Koni Hol našla se Sara Simović. Dolazi na kliniku u nadi da će naučiti nešto novo, ali i pomoći sebi u pojedinim aspektima života. Veoma je zrela, emotivna, požrtvovana, dosta racionalna i prizemna osoba. Od prvog pojavljivanja u komadu „Šta će biti sa svima nama”, preko „Gospođe ministarke” i „Ljubinka i Desanke” mlada glumica je prolazila kroz emotivne rolerkostere. Brilijantnom glumom i snagom unutrašnjeg bića dokazala je da ih odlično „vozi” i kontroliše. Ovog puta, može se reći, dostižu vrhunac.
– Kod Koni mi je najuzbudljivije to što je njena razvojna linija išarana svim bojama. Toliko odluka donosi, toliko „stavova” pogazi, toliko toga oseti prvi put. Najzanimljivije je sprovesti takav jedan lik od početne do krajnje tačke. Izazov je bilo naći pravi glumački izraz ili bolje rečeno, unutar toga, pravu dozu. Tristan i Koni su sve vreme na lekovima, doze se povećavaju, to se prati fizičkim promenama, emotivnim iskocima, psihičkim rastrojstvima i tokom cele predstave nit se ne sme ispustiti. To je, možda, bio i najteži deo posla, kao i same igre – kazala je Sara Simović.
SPREMAN NA IZAZOVE
Sa druge strane entuzijastični, ekstrovertni i iskreni Tristan Frej u sebi krije dugo potiskivane traume. Upravo zbog njih „lako plane”. Nedostaje mu ljubav, a oličena je upravo u Koni. Oživeo ga je Miloš Lazić, odnedavno član zrenjaninskog Dramskog ansambla. Rođeni Jagodinac, diplomirao je glumu na novosadskoj Akademiji umetnosti u klasi Borisa Isakovića. Ovdašnja publika ga je upoznala kao gosta u Nušićevoj „Gospođi ministarki” gde je „uskočio” u cipele ljubavnika glavne junakinje, Živke Popović. Lazić, pred kojim je ozbiljna karijera, će tek pokazati koliko je talentovan, samouveren i koliko sjajno vlada scenom i emocijama.
– Ovo jeste drugačija predstava od svih ranijih. To se dosta vidi u multimedijalnosti i upotrebi modernih tehnologija. Nije nešto što previše podržavam, i čini mi se „maskom” za neke druge nedostatke. Đorđe, sa kojim sarađujem godinama, je sva ta pomagala sjajno „upakovao” i stvorio još jedan lik u predstavi koji radi za nas. Što se tiče angažmana u zrenjaninskom teatru, priželjkujem dobre uloge. Milan Kolak, na čije mesto sam došao, je moj veliki prijatelj. Cenim njegov rad i verujem da ću biti dostojna zamena – ispričao je Miloš Lazić.
Stefan Juanin (dr Tobi Sili) i Edit Tot (dr Lorna Džejms) korektno su odigrali uloge psihoterapeuta koji imaju suprotne motive i poglede na lečenje depresije. Dok kod jednog od njih dominira profit, drugi je motivisan humanošću. Ono što ih veže je potisnuta emotivna prošlost sa kojom se ponovo suočavaju. Njihova naučno-ljubavna igra više je intermeco glavne radnje.
VEŠTAČKO OKRUŽENJE
Pažnju publike privukla je i scenografija. Prostor je „prelomljen” u nekoliko nivoa (stepenica). Zajedno sa igrom osvetljenja stvara se utisak bolničke sobe. Simbolično ukazuje na veštački stvoreno (sterilno) okruženje u kojem se nalaze protagonisti. Kada je reč o kostimima (bela bolnička uniforma) u skladu su sa ambijentom. Ukazuju na čistotu (i čistoću), ali i nedužnost „žrtava” eksperimenta.
U ovom komadu posebno mesto zauzimaju audio-vizuelna sredstva, pre svega zvuk i video. Reditelj Nešović je objasnio da je zajedno sa autorskim timom želeo da ispita kako se mogu „ozvučiti” ljudska osećanja, u kakvoj vezi ili sukobu mogu biti zvuk i slika, i kako radnja komada utiče na dezintegraciju dva medija.
Na kraju, dolazi se do zaključka da ljudski mozak i dalje predstavlja enigmu za medicinu i da lična osećanja izmiču racionalnim objašnjenjima.
