Za prostor u kome živimo mnogi kažu da je najveće rečno čvorište u Evropi. Pa onda nabrajaju sve reke velike i male, jezera, bare, ritove i brojne kanale u okruženju. A sve te vode su raj za brojne ptice, ribe i vodozemce. Ljudi su lovili ptice i ribe, ali je sredinom pedesetih godina prošlog veka lov na vodozemce, odnosno žabe, bacio u zasenak i lovce i ribolovce. Hvatanje i prodaja žaba je u to vreme u ovom delu Banata bio nepoznat način da se dobro zaradi.
UNOSAN POSAO
Žabe su tada imale dobru cenu. Pakovane su u pletene vrbove korpe i prodavane Francuzima. Zrenjaninska korparska zadruga, koja se nalazila u zgradi na ćošku koju je kasnije koristio „Metalac“, imala je pune ruke posla. Tamo su radili kvalifikovani ljudi jer je u ovdašnjoj zanatskoj školi postojalo odeljenje za tu struku. Ranije su pleli korpe za pse i izvozili ih u Ameriku, a potom su dodatno proizvodili i košare za žabe. Tim poslom su se bavili i neki stnovnici sela pored reka, a Krstići iz Taraša, poznati korpari, imali su već uveliko zasađenu njivu kvalitetnom vrbom „amerikankom“.
U Zrenjaninu i okolini poznati lovac na žabe bio je jedan Slovenac, inače profesor na Višoj pedagoškoj školi. Imao je moped kojim je putovao i dobro upoznao sva žapčija (žabeća) područja… Potom su još neki sugrađani, poučeni primerom ovog profesora, počeli da se, onako uzgred, bave ovim poslom…
U Melencima se jedna grupa dece dogovorila da lovi žabe i zaradi novac kako bi kupili „Tomosov” moped. I tako nahvataju oni jednu poveću kotaricu žaba, pokriju je starom maramom i tek se onda sete da traže kome će ulov prodati. Prvi čovek koga su sreli i upitali da li zna ko otkupljuje žabe, rekao im je:
– Ja mislim da to još uvek radi Milan Kavlak. Eno, tamo napred, na ciglje je njegova kuća.
Kavlak je bio krojač, ali i tamburaš. Voleo je druženje sa ljudima, a i šale koje su majstori raznih struka u svim našim selima znali da smisle, pa se to onda dugo prepričavalo.
KOME TREBA ULOV?
Deca, osokoljena što im trgovac nije daleko, požure da dođu do svoje prve zarade. Milan je bio kod kuće i ljubazno ih je primio. Kada su mu rekli ko ih je uputio ka njemu, ovako im je rekao:
– Dobro vas je uputio, ali nisam mogao da stignem sa poslom, pa sam ja taj otkup „prido” Babi Žabiki. To je onaj berber kod Pavla Rusa fotografa… Idite kod njega i on će vas, ako nije posao dao nekom drugom, uslužiti. Naravno da će vaš ulov izmeriti i platiti vam. Zna on cenu…
Dečaci prevale to rastojanje gotovo u trku, radujući se što će dobiti novac. Nađu berbernicu Babe Žabike i sa korpom punom žaba dođu pred njega.
– Babo, mi smo doneli žabe! – rekoše deca.
– Dobro, a ko vas je posl’o kod mene? – pitao je berberin.
– Čika Milan kaže da je vama „prido” ovaj otkup – kazali su dečaci.
– E, a čika Milan nije znao da sam ja otkup dao Babi Deki … To je tu odma’ kod mene, zaćošak, ne levu stranu. Ima firma napisana, brzo ćete ga naći – odgovorio je Žabika.
U berberskoj radnji kod Žabike bilo je uvek dosta dokonih ljudi koji su kod njega čitali novine i prepričavali događaje iz sela. Sad su znatiželjni bili kako će ih Baba Deka, uvek vrlo ozbiljan i savestan kao majstor, dočekati. Neko od njih će kasnije prošetati da čuje kako je taj prijem dece protekao…
Dušan Dabić, zvani Baba Deka, bio je krojač. I to dobar. Kad ti Baba Deka sašije odelo ili pantalone – to stoji ko` saliveno, tako se za njega govorilo. Nije se mnogo družio sa ostalim zanatlijama. On je gled’o svoj pos’o, svoju kuću i dvojicu sinova koje je školovao. Kad su se deca sa žabama pojavila pred njegovom radnjom, Dušan je sedeo i nešto fircao.
– Babo, mi smo doneli žabe!
– Žabe!? – glasno se Baba začudi. – Kakve žabe!? Čije žabe!?
– Mi smo čuli da vi otkupljujete žabe.
– Ko vas je uputio kod mene?!
– Pa, onaj berber, čika Žabika.
Kad je čuo Žabikino ime, krojač je zagrmeo:
– Taj treba da drži nos u svoj pos’o! A vi, šta čekate?! Napolje! Tornjajte se i da vas više ne vidim! Ni vas ni Žabiku!…
Kada je viku čula njegova žena, ušla je u radnju i počela ga smirivati.
– Šta je, Dušane? Čija deca? – jedva ga je umirila.
Onda joj je on potanko ispričao kako je Žabika poslao decu kod njega da im otkupi žabe, samo da bi ga nasekirao. Posle razgovora sa ženom ipak se smirio i nastavio fircanje onog novog odela…
Nema odavno tih ljudi. Neki se pamte kao dobri majstori, a drugi i kao majstori za smišljanje ovakvih dogodovština. Neko ih se još uvek seća iako je prošlo više od 65 godina…
