Voda je najvažniji resurs, i ukoliko je pod privatnom kontrolom, to znači da glavni izvor života pojedinaca i zajednica kontroliše neka privatna korporacija čiji je jedini cilj maksimalizacija profita. Komodifikacija vode znači da je ona dostupna samo onima koji imaju sposobnost da plate. Siromašni i marginalizovani ostaju bez pristupa vodi, a privatni vlasnici tako stiču moć nad biološkim opstankom velikog broja ljudi.
U brojnim primerima pokazalo se da je privatizacija vodovoda bila štetna. Zbog očiglednih neuspeha privatizacije u Evropi je poslednjih godina ojačao pokret za remunicipalizaciju, tj. vraćanje vodovoda u javno vlasništvo. Tako su vraćeni prethodno privatizovani vodovodi u Parizu, Berlinu, Budimpešti… U Italiji je 2011. godine održan referendum na kome su se birači ogromnom većinom opredelili protiv privatizacije vodovoda. U većini evropskih država vlasnici vodovoda su jedinice lokalne samouprave.
Velike multinacionalne korporacije, uz podršku država, nastoje da monopolišu vlasništvo nad izvorima vode i onemoguće lokalno stanovništvo da se autonomno snabdeva vodom. Pristup vodi, tvrde neoliberali, treba da bude samo na tržištu, a samodovoljnost zajednica je štetna za širenje i funkcionisanje tržišta. Miroslav Samardžić, politikolog
