Pre osamdeset godina, u to vreme petogodišnji dečak, Marinko Kujundžić iz svog rodnog mesta Suvog Polja kod Doboja sa ocem Markom, majkom Cvetom i sa još tri sestre i bratom bio je u jednom od onih čuvenih „vozova bez voznog reda”. Tih dana, 1945. godine hrlile su skupine ljudi ka pitomoj i širokoj vojvođanskoj ravnici.
Za porodicu Kujundžić, kao i za još 363 familije (ne samo iz Doboja već i iz Višegrada, Sokolca, Sarajeva, Rogatice, Mrkonjić Grada, Goražda, Bileće, Dervente, Bihaća) novo mesto u življenja bilo je Lazarevo kod Zrenjanina. Ove godine se navršava osam decenija od dolaska oko 2.500 kolonista.
USPOMENE NE BLEDE
– Prva sećanja u životu vezujem upravo za Lazarevo. Te emocije se vraćaju u svakom razgovoru. Život prolazi, ali sećanja ne. Naprotiv, čini mi se da su ona sve jača i izraženija tokom godina – ovim rečima započinje razgovor profesor Marinko. On već dvadesetak godina uživa u svojim penzionerskim danima u Zrenjaninu sa surugom Milicom. Ponosan je na svoju porodicu, sina Strahinju i kćerku Jelenu, kao i na njihove potomke.
– Odrastanje u višečlanim porodicama koje su bile većinske tih četrdesetih godina prošlog veka nije bilo lako. Dobro se sećam svog komšiluka koji nam je bio kao rod rođeni. Da ne govorim o brojnim prijateljstvima, kumstvima i brakovima na kojima se gradio jedan novi život – nastavlja emotivno kazivanje naš sagovornik. Podseća se prvih školskih dana i punih klupa u lazarevačkoj osmoletki koja je pre pet ili šest decenija imala više od 500 učenika. Upravao je ova škola iznedrila stotine izuzetnih ljudi.
Kujundžić je sa Radovanom Lazarevićem, rođenim Lazarevljaninom i uglednim novinarom lista „Politika”, objavio zapis „Doći i ostati”. Knjiga je puna detalja o kolonizaciji i dolasku u selo. Nešto kasnije stiglo je i njegovo autorsko izdanje monografije „Selo nadomak grada”.
– Jednostavno sam osećao potrebu za tim. To je i neka vrsta obaveze da se, ostavljajući ovaj hroničarski materijal generacijama koje dolaze, ništa od podataka ne zaboravi. Lazarevo i njegovi stanovnici imaju i imali su uvek šta da pokažu. U mnogo čemu bili su primer kao vredni poljoprivrednici, radnici, profesori, lekari, inženjeri, ali pre svega i kao čestiti ljudi. Ono što je posebno značajno jeste da smo se uvek, gde god odlazili, vraćali svome mestu – iskreno kazuje Marinko Kujundžić.
PODRŠKA SELU DOBROVOLJNIM RADOM I DINAROM
Kujundžić posebno ističe napredak mesta. Veći životni standard, izgradnju putne i plinske mreže, vodovoda, telefonije, brojnih sportskih i obrazovnih objekata. I to najčešće ličnim dinarom i velikim dobrovoljnim radom na koji su ovi ljudi bili uvek spremni. Entuzijazam ni danas ne manjka.
Marinko često naglašava da u ovom selu život nikada nije stao. Bilo je onih zbog kojih se glas Lazareva daleko čuo poput privrednika Milana Babića ili Branislava Popovića, ili narodnog poslanika i doktora Milenka Kerlete, te legendarnog fudbalskog reprezentativca Nenada Bjekovića.
– FK „Proleter” je mogao svojevremeno od naših fudbalera sastaviti ceo tim. Nenadmašni u ovom sportu bili su: Šarenac, Šarović, M. Goljanin, Tomić, Simanić, Ninić, Jović, Tošić, Crnogorac, G. Golijanin… Imali smo i kvalitetne košarkaše, rvače, karatiste. Malo je poznato da je upravo naše selo imalo i državnog prvaka pre sedam decenija u odbojci. U ovkiru DTV „Partizan” naša ekipa bila je republički prvak, a tek posle ovih uspeha i odlaska nekih naših igrača u Klek, ovo selo postalo je čuveno po odbojkaškoj lopti – kaže naš sagovornik koji je i sam bio deo tadašnje odbojkaške ekipe.
Ostaju i brojna sećanja na prve igranke, pozorišne predstave, kulturno-umetničko društvo, rad na seoskom filmu, prve gramofonske ploče koje su donosili studenti iz Beograda i modu koja dolazi sa „zapada”. Za nezaborav su i seoska prela, rad zadruga i sve ono što ostaje u sećanjima na decenije koje su se smenjivale.
Tekst i foto: Nikola Božović
PREDSEDNIK CRKVENOG ODBORA
Meštani Lazareva dugo su tražili način da u svom selu dobiju pravoslavnu bogomolju. Krajem prošlog veka u tome su uspeli kada su protestantsku crkvu renovirali i dobili je na raspolaganje. Ona je i sada u funkciji. Međutim, nisu se mirli sa ovim rešenjem, pa su pre 25 godina kranuli u izgradnju pravoslavnog hrama Velikomučenice Marine (Ognjene Marije). Na čelu prvog crkvenog odbora bio je Marinko Kujundžić.
AUTOKOLONISTI
Pre prvih kolonista sa Romanije i Jahorine, koji su u Lazarevo stigli od 17. do 27. septembra 1945. godine, ovo selo je državnom odlukom naselilo i 50 porodica sa Kosova i Metohije. Oni su bili poznati kao autokolonisti i puno su pomogli svima koji su kasnije pristizali u selo. Prilikom kolonizacije zatečen je i određen broj „švapskih familija” koje su se kasnije odselile. Zanimljivo je da u Lazarevu i dalje na seoskom groblju postoji deo u kome počivaju građani tog porekla.
IZUZETNA KARIJERA
Naš sagovornik je nakon stečene diplome profesora srpskohrvatskog jezika radio u struci. Potom je bio direktor u Trgovačkoj i Srednjoj ekonomskoj školi, zatim direktor UT Vojvodina, načelnik društvenih delatnosti u Opštini Zrenjanin, prosvetni i viši republički inspektor u ovoj oblasti. Radni vek završio je na dužnosti zamenika pokrajinskog sekretara za kulturu i obrazovanje.
SARADNIK NAŠEG LISTA
Marinko Kujundžić je pre četiri decenije bio i saradnik „Zrenjanina”. Naime, često je pisao zanimljive putopisne reportaže. Ističe izuzetnu saradnju sa tadašnjim urednikom Momčilom Stojkovim. Za vreme studija na Filozofskom fakultetu, bio je i angažovan na Radiju Sarajevo.
