Dvadesetogodišnjem profesorskom angažmanu Danijele Jašin na Visokoj tehničkoj školi strukovnih studija (VTŠSS) prethodile su osnovne i master studije biotehnologije na Tehnološkom fakultetu u Novom Sadu i doktorat na temu savremenih trendova u fizičkoj hemiji na Beogradskom univerzitetu. Jašin je članica Društva inženjera i tehničara, a svoj naučno-istraživački rad razvija u oblastima zaštite životne sredine, prečišćavanja otpadnih voda i pripreme vode za piće. VTŠSS okrenuta je zelenoj hemiji i zelenom inženjerstvu, o čemu se radi?
– „Zeleno” označava koncept koji treba da usmeri na alternativne izvore energije, da spreči ili smanji zagađenje. Inženjeri, koji se kod nas školuju, dobijaju vrstu znanja koja je uvek obojena rečima – zaštiti, spreči, povlači što manje resursa. Preko VTŠSS privreda bi mogla da se poveže sa tehnologijom i da zajedničkim znanjima napravi održiv i ekološki prihvatljiv sistem.
Pošto je zakasnilo za klasičnim tehnologijama, zeleno inženjerstvo javilo se sa ciljem da se unutar postojećih firmi naprave izmene kako bi bile u saglasnosti sa okruženjem. Šta građani mogu da urade po pitanju reciklaže?
– Imamo tu vrstu svesti, ali su građanima vezane ruke. To nije problem javnog komunalnog preduzeća, već je daleko širi i treba da se reši na generalnom nivou. Svi bi brzo prihvatili selekcionisanje otpada kada bi videli da neko vodi računa o tome što su odvajali. Pored toga, važna je i edukacija dece, kojom se mi bavimo više od 20 godina. Škola je pravo mesto na kojem treba da se priča o očuvanju sredine, ali to treba bude potkovano i kontinuiranim selektovanjem otpada. Kakve rizike po životnu sredinu može imati fabrika guma „Linglong”?
– Pitanje je kako je investitor koncipirao proizvodnju. Za javnost je pod velom tajne šta će postrojenje „Linglonga” doneti jer nemamo potpune podatke. Gumarska industrija se smatra prljavom tehnologijom. Potencijalna opasnost je tu ako se od momenta pravljenja fabrike nije vodilo računa o tim stvarima, ali ih nije komplikovano ni kasnije uvesti. Zakonska regulativa određuje koliko će investitor biti pod pritiskom da ostvari određene parametre, ukoliko on sam nije preduzeo odgovarajuće mere. Šta je problem sa zrenjaninskom vodom?
– U Panonskoj ravnici je kvalitet vode loš zbog sastava zemljišta. Ona sadrži molekule koji su se hiljadama godina taložili i sada kada izbiju na površinu uzrokuju niz problema. Ono što je mučno kada je naša voda u pitanju jeste velika količina huminskih materija, od kojih je voda žuta. One nisu toksične, ali u reakciji sa oksidansima i hlorom kao dezinfekcionim sredstvom grade nusprodukte koji mogu biti vrlo problematični. Prvo moramo ukloniti njih da bismo mogli da rešavamo druge probleme. Koja su rešenja?
– More pilot postrojenja primenjivalo je klasične i savremene tehnologije, ali su svi došli do zaključa da bez ozbiljnog predtretmana završni neće biti uspešan. Problem sa našom vodom je to što mislimo da je ključ u savremenoj tehnologiji, a pokazalo se da se do adekvatnog rešenja neće doći bez klasičnih metoda. Kada na membranu dođe velika količina huminskih materija, to je kao da ste je namazali pekmezom, ona zapekne i nema načina da se opet u funkciju vrati sistem za reversnu osmozu. Rešenju se mora prići ozbiljno, multidisciplinarno, u saradnji sa stručnjacima koji imaju višedecenijsko iskustvo, kao i sa onima koji su slične probleme rešili. Kako neprečišćavanje otpadnih voda utiče na životnu sredinu?
– Nagomilavanje i neprečišćavanje otpadnih voda je izuzetan udar na okruženje. Ako posmatramo životnu sredinu kao povezani kružni ciklus, onda se zagađenje na jednom mestu lako proširi i na druge segmente. Begej nam zamiriše čim krene toplo vreme. Tok se bombarduje komunalnim i industrijskim otpadnim vodama. Konačni efekat takvog odnosa jeste da za relativno kratko vreme može da nastane močvara, koja će se kasnije i zasušiti. Koliko su naši stručnjaci i obrazovne ustanove uključeni u rešavanje ekoloških problema?
– Mi očekujemo da budemo pozvani i uključeni, ali mislim da su nedovoljno iskorišćeni kapaciteti. Jako je važno da se uključe ljudi koji imaju višedecenijska iskustva i znanja. Decenijama pričamo o vodi, a šta je svako od nas povodom toga uradio? Realno, ne mnogo. To su mesta gde možemo zajednički da dođemo do rešenja. Takođe, mora biti mnogo čvršća i veza fakulteta i privrede. Jedni bez drugih ne možemo.
