Profiti privatni, a troškovi zajednički?

Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu

Duže od 15 godina razvojni model privrede Srbije zasniva se na dotoku stranih direktnih investicija (SDI). Velika internacionalna preduzeća, kada odluče da započnu poslovanje u nekoj manje razvijenoj državi, nastoje da to urade po svojim uslovima. Svesni da državi domaćinu i političarima na vlasti donose odgovarajuće koristi, „veliki igrači” često žele povoljnije uslove tj. određene ustupke/stimulanse (poreske olakšice, direktne finansijske subvencije, besplatno zemljište, povoljniju cenu energenata…). Prisetimo se samo primera Fiata. U fazi investiranja bile su aktuelne subvencije, davanje besplatnog zemljišta i slično. Danas kada je obim poslovanja pogona u Kragujevcu smanjen, svedočimo novim zahtevima za uključivanjem države u rešavanje problema viška radne snage (otpuštanja radnika).
Grad Zrenjanin je domaćin nekim od najvećih stranih investitora u Srbiji, kao što je nemački „Drekslmajer”. Ovih dana naročito je aktuelno ulaganje kineskog „Linglonga”. Sve je delovalo sjajno (za zaposlene i gradski budžet) u periodu dok je u „Dreksmajeru” radilo više od 6.200 zaposlenih i kada je ova firma bila najveći poslodavac u regionu. Međutim, kada se nemački gigant suočio sa smanjenjem obima poslovanja zbog krize u automobilskoj industriji izazvane pandemijom, u kratkom roku se broj radnika smanjio na svega oko 3.600.
Osim zapošljavanja, očekuje se da veliki (strani) investitori u svoju mrežu dobavljača i partnera uključe i lokalna mala i srednja preduzeća. Mnoge domaće firme „sanjaju” da postanu deo lanca snabdevanja/vrednosti nekog giganta, smatrajući da im je to odskočna daska jer tako obezbeđuju stabilnu tražnju i siguran izvor prihoda. Vođeni profitnim interesima i mogućnostima da dobro zarade, domaći preduzetnici često zaboravljaju da vezivanje za veliku kompaniju nosi i odgovarajuće rizike. Po pravilu, moćniji partner je taj koji diktira uslove, a u slučaju nesporazuma i sporova manji uglavnom ne mogu dugo da izdrže „natezanje”. Velike korporacije i na ovaj način demonstriraju (ekonomsku) moć, a izvesno je da će svi oni koji su se previše za njih vezali deliti i njihovu sudbinu.
Dobar primer je i aktuelna situacija u Zrenjaninu gde grupa dobavljača (poslovnih partnera) „Linglonga” javno ispoljava nezadovoljstvo zbog nenaplaćenih potraživanja, odnosno dugovanja koja kineska kompanija ima prema njima. Međutim, oni koji danas protestuju (verovatno sa pravom) nisu obaveštavali javnost o tome kolika je bila vrednost sklopljenih ugovora i koliko su planirali da zarade na tom poslu.
Jasno je da to nije ni trebalo da čine, jer je u pitanju bila njihova privatna odluka, a u tržišnoj privredi profit i korist uzimaju isključivo oni koji su ulagali, a ne zajednica. Međutim, njima pripadaju i rizici i gubici. Ne mogu profiti biti privatni, a troškovi zajednički! U tom smislu, javnost ne treba mnogo da bude zainteresovana/zabrinuta ni za te potencijalne gubitke. Postoje institucije i odgovarajući mehanizmi za rešavanje tih problema (aktiviranje sredstava obezbeđenja, naplata sudskim putem i sl.). Poslovanje sa velikim i moćnim preduzećima je mač sa dve oštrice – može da donese veliku dobit, ali nosi i ogromne rizike.