Postoje li dobra i usluge koji ne treba da budu roba?
Ratovi u kojima je nestala socijalistička Jugoslavija, vođeni su zbog otimačine. Nijedan narod nije pobedio. Dobitnici su tajkuni, klerikalci i političke partije: stare, obnovljene i nove. Neoliberalni princip preimućstva privatne svojine nad državnom i društvenom, primenjen u deformisanim uslovima rata i sankcija, nije doneo ni demokratiju, ni socijalnu pravdu, ni povećanje efikasnosti u raspolaganju bogatstvom društva. Sistem u kom živimo „klizi” prema robovlasničkom. Sistem je nepopravljiv, nazvao bih ga – antisistemom – ocenjuje sociolog dr Đokica Jovanović, otvarajući temu odnosa tržišta i javnog dobra. U susret 1. maju, Međunarodnom prazniku rada koji se proslavlja i u Srbiji, temu privatizacije javnog interesa „pretresao” je „Zrenjaninski socijalni forum”, koji okuplja ljude sa levog političkog spektra.
– Ni danas, vek i po posle Marksove smrti, nisu pobijene njegove ocene da davanje primata privatnom interesu i, posebno, privatizacija prirodnih resursa, neumitno vode u krizu i društvene podele koje razaraju sistem. Privatizacija različitih oblika javnog vlasništva deo je globalne ekspanzije kapitala kojom se kreiraju nove mogućnosti za proizvodnju profita, pljačkanje zajedničke imovine i uspostavljanje privatne kontrole nad prirodom – smatra politikolog Miroslav Samardžić.
– Neoliberali govore da je tržište svemoguće i uvek daje najbolje rezultate u korišćenju resursa, pa shodno tome i sve prirodne resurse treba privatizovati. Međutim, neuspesi tržišta su brojni. Oni se mogu ublažiti, pa i sprečiti organizovanom društvenom akcijom – smatraju u „Zrenjaninskom socijalnom forumu”.
– Čak i neoklasični ekonomisti „priznaju” da postoje dobra i usluge koje se ne mogu distribuirati na tržištu u robnoj formi. Radi se o nerivalskoj potrošnji, kao što je potrošnja pijaće vode, gde potrošnja jedne osobe ne ometa drugu da istovremeno troši isti resurs – zaključak je „Zrenjaninskog socijalnog foruma”. Sličan je stav i kada je reč o javnoj rasveti, troškovima bezbednosti, zdravstvenoj zaštiti i kulturi…
– U brojnim primerima pokazalo se da je privatizacija vodovoda bila štetna. Privatne kompanije obično nedovoljno investiraju, cene skaču, smanjuje se broj zaposlenih, upravljanje je netransparentno, postoje znatni ekološki hazardi. Zbog očiglednih neuspeha privatizacije, u Evropi je poslednjih godina ojačao pokret za vraćanje vodovoda u javno vlasništvo, što se desilo u Parizu, Berlinu, Budimpešti – kaže Miroslav Samardžić.
SAMO MINIMALNI PROFIT
– Javna preduzeća treba da posluju tehnički efikasno i finansijski rentabilno. Rešenje naizgled nereševog problema je u takvom planiranju koje obezbeđuje osavremenjavanje tehnologije uz minimalan profit. Takva rešenja primenjuju se i u zemljama koje nikada nisu bile socijalističke, ali se, nažalost, o tome malo zna – ukazuje dr Đokica Jovanović, dodajući da su javna komunalna, energetska i infrastrukturna preduzeća i stambeni fond poslednja uporišta ekonomske moći građana naše zemlje. M. Stojin
