Duž staza u tom parku nanizane žičane korpe za otpatke. Bile su već dopola pune. Odnekud doleti vrana i kandžama se uhvati za ivicu korpe. Izgledalo je kao da razgleda i odmerava sadržaj. Kad je odabrala plen, kljunom ga je izbacila na zemlju. Vidim – kutija od keksa, uredno zatvorena sa svih strana, jedino što nema celofan. Vrana je malo skakutala oko nje, pa kad je procenila šta treba da uradi, nogom je stala na kutiju, a kljunom ju je otvorila sa užeg kraja, baš kako treba. Zatim je vešto, opet kljunom, izvukla i onaj plastični deo iz kutije, iz koga je, najzad, počela da kljuca zaostale mrvice keksa… Fascinantno. Ako je namirisala hranu, zašto nije raskomadala kutiju da bi došla do mrvica? Ne – ona je očito posmatrala ljude kako to oni rade i učila od njih…
Druga scena iz parka: jato golubova okupilo se oko bačenog parčeta hleba. Svi bi da kljucaju, otimaju se oko mrvica, guraju se, zaleću jedan na drugog, razvila se borba za zalogaj. A oko njih, na pristojnoj distanci, skakuće vrapčić. Skakuće i posmatra šta rade golubovi. Kad je procenio da je pravi trenutak, vrabac je uleteo u gužvu, zgrabio preostali komadić hleba i odneo ga u kljunu, sve brzinom munje. Cenim da je šacovao kada će plen biti dovoljno mali da može, svojom malom snagom, da ga ponese…
Ono što mi, ljudi, prepoznajemo kao inteligenciju, zapravo je svuda oko nas. To je na korak od zaključka da postoje i vidovi inteligencije koje mi uopšte ne uočavamo. Uostalom, mi se, kao ljudi, ni međusobno ne prepoznajemo, a ni u sebi (ni onako, čovečanski, a bogme ni bukvalno: zar nije, pre nekoliko dana, svet obigrala vest da su naučnici otkrili novi organ u čovečijem telu, čija se funkcija, do sada, nije uočavala). Malo znamo o sebi, još manje o drugima. Ali smo, zauzvrat, veoma arogantna vrsta. Bića uverena da su stvorena za dominaciju.
