Ova kolumna u prošlom broju bila je posvećena Sandićevoj kući. U komentarima, pažnju mi je privukao onaj koji je poslala Gordana Kordić.
„Špiritana i aktuelni most na suvom, most kod stare klanice, Pinova vila, Pivara, srušena stara zgrada u centru, … O jezerima da ne govorimo (nisu izmuljavana bar 25 godina), recimo! Ima toga još puno, dugo nisam prošetala gradom, ovo je samo ono što se vidi po portalima”.
Zašto po portalima?
Jedan klik, doveo me je do Bocvane, do grada Gaberone ili Gaberon, gde Gordana, Zrenjaninka, živi. Uplovila sam tako u jedan čarobni svet daleke Afrike, našla se u vatrometu boja, posebno džakarande – vesnika proleća u ovoj zemlji, videla fotografije iz svakodnevice u plemenima, plamene i crne ibise, slonove, nosoroge, lavove, žirafe, pejzažne fotografije, mistične maske… I reči kojima je propraćen svaki snimak, sa toliko duše. I onda: Kao cvet, što ka suncu svoju glavu krene. Sećanja naviru na drage, divne trenutke, sa njima provedene, na lepe reči i puno srce… Eh!
Sve to napisano je uz fotografiju iz doma naše sugrađanke, a u prvom planu su suncokreti. Videla sam i fotografije „Mosta na suvom” – zimsko veče , „I love Zrenjanin” – Peskare na minus 17, opuštanja u Etno kućerku (neka nova godina). I fotografiju sa kumicom Vladanom. I kompoziciju koju peva Šandor Kečkeš, na stihove Aleksandre Hajdin.
Opet Zrenjanin.
I nije prvi put da se putem Fejsbuka našeg lista javljaju sugrađani koji su davno, i ne tako davno, i nedavno, otišli u neke druge gradove, u neke druge zemlje. I oni se raduju svakom dobrom događaju. I sekiraju zbog toga što nam grad, iz ovog ili onog razloga, izgleda baš tako star i neuredan. Ipak, oko zgrade – palate Dunđerski namontirane su skele, urediće se fasada. Zgrada u glavnom sokaku broj 40 i dalje je daleko od očiju, Pinova vila – strah me je i da pomenem tu lepoticu o kojoj niko ne brine, pa zgrada u kojoj je Služba hitne pomoći…
