Piše: dr Dejan Molnar, docent na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Nedovoljna stopa privrednog rasta za posledicu ima i visoku stopu nezaposlenosti, pre svega mladih koji su tek završili školovanje. Prema nekim procenama stopa nezaposlenosti među tek svršenim studentima u Srbiji iznosi čak 42,4 odsto. Većini je potrebno godinu i više dana da pronađe prvi posao (koji ne mora biti u struci za koju su se školovali). Posebno zabrinjava položaj mladih (15-24 godine) pošto je stopa njihove nezaposlenosti kod nas veoma visoka (oko 35%) u poređenju sa drugim evropskim zemljama (prosek EU-28 je oko 19%).
Jedan od najvažnijih uzroka nezaposlenosti mladih jeste neusklađenost obrazovnog sistema i tržišta rada, posebno kad je reč o visokom školstvu. Sistem visokog obrazovanja proizvodi preveliki broj diplomiranih studenata u odnosu na potrebe tržišta rada, što dovodi do visoke stope nezaposlenosti ove kategorije. Stoga je, za mnoge svršene studente, prelazak sa studija na tržište rada daleko od „bezbolnog” procesa.
Loš položaj mladih na tržištu rada, koji se ogleda ne samo u visokoj stopi nezaposlenosti, već i u neodgovarajućem kvalitetu zaposlenosti. To ima brojne lične, ekonomske i društvene posledice – negativno utiče na dugoročni razvojni proces, dovodi u pitanje zasnivanje porodice, podstiče migraciju mladih u razvijenije zemlje …
Jedna od osnovnih prepreka u procesu prelaska sa studija na tržište rada jeste nedostatak radnog iskustva. Poslodavci daju prednost diplomiranim studentima sa radnim iskustvom, što stavlja u nepovoljniji položaj one koji nisu stekli radno iskustvo tokom studija. Sa druge strane, poslodavci često nisu zadovoljni znanjima i veštinama tek diplomiranih studenata. Jedno od mogućih rešenja jeste da se uvede saradnja između visokih škola i fakulteta i preduzeća tj. poslodavaca sa ciljem da se studentima završnih godina omogući da putem prakse steknu neophodno radno iskustvo. Osim toga, poslodavci bi se na ovaj način aktivnije uključili u proces kontinuiranog prilagođavanja nastavnih programa potrebama tržišta rada.
Da bi se mladi i obrazovani ljudi zadržali u Srbiji nužno je olakšati im prelazak iz statusa svršenog studenta u status zaposlenog na tržištu rada. Međutim, malo poslodavaca redovno razmatra nastavne programe visokoškolskih ustanova, iako većina njih tvrdi da bi takva saradnja poboljšala pronalaženje adekvatnih kandidata za dato radno mesto. Zaključujemo da postoji prostor za unapređivanje javnih politika u pogledu pružanja podrške i podsticaja za poboljšavanje saradnje između visokih škola i fakulteta i kompanija na planu zapošljavanja, jer bi to obezbedilo korist za obe strane – poslodavci bi dobili novozaposlene kakvi su im potrebni, a svršeni studenti bi brže i lakše dolazili do željenih (a ne bilo kakvih) radnih mesta.
