Prošle godine obeležili su 45 godina postojanja. Za to vreme pronosili su slavu Banata i Zrenjanina gde god da su se pojavili, ponosni na podneblje odakle su ponikili. Kulturno-umetničko društvo „GIK Banat Pionir” opstaje zahvaljujući generacijama vrhunskih igrača, koreografa, kostimografa. Radovan Rača Moldovan predsednik je i jedan od pokretača ovog kolektiva. Pod njegovim „budnim okom” „Pionir” živi, privlačeći mlade naraštaje, osvajajući mnogobrojna priznanja i odolevajući izazovima.
Kako ste došli na ideju da jedan KUD zaživi u zrenjaninskom građevinskom gigantu?
– Kulturno-umetničko društvo „GIK Banat Pionir”osnovali smo na inicijativu sindikalne i omladinske organizacije i uz veliku podršku svih zaposlenih. „GIK Banat” u to vreme nije vodio samo brigu o materijalu za mnogobrojna gradilištima, već i o drugim aktivnostima. Često smo priređivali radne akcije. Dolazili su nam ljudi sa skoro svih gradilišta. Radilo se, kuvalo, pevalo i igralo. Tako smo Ljuba Jović, Zoran Katić, Negovan Felbab, Čeda Gavranić, Janoš Kečkeš, Ivica Lazić, Nikola Božović, Milan Bobot, ja i još nekolicina došli na ideju da osnujemo folklornu sekciju. Problem u vidu nedostatku devojaka, „rešili” smo saradnjom sa „Slogom”. Pomogli su nas i tadašnji direktori Brane Mirkov i Radovan Anđelov. Po raspadu GIK-a zahvalnost za kontinuitet dugujemo Slavku Zekiću i Krešimiru Ćoriću.
Šta je bila vaša pokretačka vizija i da li ste uspeli da je očuvate?
– „Pionirom” smo želeli da damo svoj doprinos očuvanju nacionalne kulture, da prikažemo etno-muzikološko blago, kao i da vaspitavamo mlade da razumeju i vole izvorno narodno stvaralaštvo. Sledeći korak bio je da igrači stečena znanja predstavljaju na koncertima, najpre u svojoj zemlji, a potom sa posebnom odgovornošću i u inostranstvu. Do danas nismo od toga odstupili.
Za 45 godina mnogi su bili deo „Pionira”. Bez čije pomoći ova priča ne bi bila ista?
– Za kvalitetan program bili su nam potrebni stručni koreografi. Prvi je bio student iz Bora, zatim Živa Somborski. „Pionir” se razvijao. Nastupi su bili sve ozbiljniji. Težili smo da stvorimo sopstveni kadar kroz obuku na seminarima. Tako su, od malih nogu sa nama Zoran Tošić i Jasmina Švarc, kojima sam neizmerno zahvalan. Ne zaboravljam ni one mlađe koji danas rade: Saru Midović, Milicu Eremić, Slavka Berberskog, Aleksu Kneževića. Iškolovali smo stotine igrača.
Iz „Pionira” su potekla i mnoga druga imena. Danas oni imaju osnovana društva u našem gradu, sa kojima, moram da kažem, ne sarađujemo mnogo, ali mi je drago što smo im dali „vetar u leđa” da se bave onim što vole. No, treba znati baviti se kulturno-umetničkim radom. Nije to samo igrati „dva levo i tri desno”.
Veliku zahvalnost dugujemo prijateljima, medijima, posebno listu „Zrenjanin”, institucijama, Gradu, Kulturnom centru, Turističkoj organizaciji. Zahvalan sam roditeljima naše dece, „Mat trejdu”, sportskim i drugim ustanovama, KUD-
ovima iz okoline, Pokrajini, Republici.
Kako se izrasta u pravog „Pionirovog” igrača?
– Otvoreni smo za svaku saradnju sa dobronamernima i onima koji poštuju naš rad. U „Pioniru” se sve može osim da se bude loš đak, kako po ocenama, tako i po ponašanju. Ne tolerišemo neodgovornost. Kod nas vlada princip da svi moraju međusobno da se poštuju. Mnogi nekadašnji članovi „Pionira” su sada u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, mnogi su doktori, farmaceuti, profesori, uspešni privrednici. Ima ih i po Australiji, Nemačkoj, Kanadi i na svakog od njih smo ponosni.
Koliki je vaš doprinos gradu?
– Moji saradnici i ja volimo Zrenjanin, Banat i ravnicu. Međunarodni festival folklora „Lala” organizovali smo 18 puta u vreme „Dana piva”. Ponašamo se odgovorno, kvalitetno i sa uvažavanjem svih saradnika. Svi naši gosti ostavili su Zrenjaninu više novca nego što košta njihov smeštaj, hrana, pokloni…
Ipak, mnogo je važnije ono nematerijalno – ugled, poštovanje, reputacija. Žao mi je što u našem gradu mnogi ne razumeju veličinu svega ovoga, a za opstanak jednog KUD-a treba zaista puno. Jedan primer: za sve raznovrsne programe posedujemo autentičnu nošnju koja je kupljena na početku, čuvana je i obnavljana do današnjeg dana. Miroslava Malbaški
