Pitomo vojvođansko mesto Novo Miloševo nastalo je spajanjem Beodre i Karlova (Dragutinova), a za njegov razvoj zaslužan je grof Laslo Karačonji. Karlovo je iznedrilo mnoge velikane, značajne kako za srpski narod tako i za celokupnu svetku javnost.
Sa ovog bogatog i plodnog tla ponikao je i Radovan Vlahović.Osnivač je i direktor prvog privatnog kulturnog centra u Srbiji – Banatskog kulturnog centra (BKC). Studirao je jugoslovensku i svetsku književnost u Novom Sadu. Piše romane, kratke priče, pesme, eseje. Član je Društva književnika Vojvodine, Udruženja književnika Srbije, Udrženja pisaca „Exil”, Matice srpske…
Vlahović je kao urednik izdavačke delatnosti BKC-a potpisao preko 600 naslova u oblasti književnosti, nauke i umetnosti. Od toga su dela gotovo 100 domaćih pisaca prevedena na jezike nacionalnih manjina. Njegov Roman „Bapa” i knjiga priča sa Svete Gore „Paterica” nedavno su dobili englesko izdanje. Iz štampe su izašli „Vodiči zlatnog teleta”.
– U pitanju je poetska korespondencija između pesnika i političara, kulturnog radnika i kulturnog birokrate, nagrađivanih i nenagrađivanih pesnika. Govori o pogrešnoj interpretaciji dešavanja, kako ovde u Vojvodini, tako i u čitavoj Srbiji.
Reč je o tome kako su političari, pod vidom kulture, podmetnuli kukavičje jaje turizma, folklora i raznoraznih gastronomskih papazjanija, koje nam u velikoj meri srozavaju intelektualni nivo i savršeno odgovaraju filozofiji „Use, nase i podase”. Svetlost dana ugledao je i „Zaratustrin ples nad Jugoslavijom”.
– Ova knjiga priča je veoma aktuelna u ovom, a i u svim vremenima političkih nemira. U njoj pratim turbulencije (kontra)revolucije, pojedince i previranja u njima, kako na vojvođanskim prostorima, tako i na vaskolikim jugoslovenskim.
Otvara sećanje na pojavljivanje kapitalne Ničeove knjige „Tako je govorio Zaratustra”. Ukazuje nam da tad jasno počinje da se utiskuju sloboda i imoralističke filozofije pogleda na svet koji je izvršio destrukciju naše socrealističke stvarnosti i uveo nas u vreme postmoderne, ratova i svega onog što smo proživeli prethodnih godina.
Objavili ste i značajnu monografiju. Kome je posvećena?
– „Proleće Sime Cucića: petnaest godina književne manifestacije” govori o dešavanju iz dečje literature. Mi iz Banatskog kulturnog centra smo događaj osmislili, pokrenuli i organizovali sve ove godine, a u slavu Sime Cucića. Rodonačelnik je kritike književnosti za najmlađe na srpskom i jugoslovenskom prostoru. Rođen je u Novom Miloševu, a umro u Zrenjaninu gde je proveo radni vek. Šta publika može da očekuje od BKC izdavaštva u narednom periodu?
– Nakon dva vrlo važna dela Vladana Radovanovića u pripremi je još jedan njegov životni projekat, knjiga „Snovi”. U pitanju je nešto jedinstveno nešto jedinstveno ne samo kod nas već i šire.
Od velikog značaja za delatnost BKC-a, i našu izdavačku scenu, je drugo kolo „Izabranih zenitističkih dela”, koje je uveliko u pripremi. Podsećam da je prvo dobilo prestižnu nagradu Beogradskog sajma za izdavački poduhvat. Čitaoce naravno očekuju i nove knjige savremene poezije, proze, i dela koja se bave istorijom, tradicijom, baštinom, jezikom i kulturom našeg Banata. Objavili ste prvu priču 1975, a od 1980. prisutni ste u mnogim književnim časopisima. Šta se promenilo za protekle četiri i po decenije kako u vašem stavralaštvu, tako i u izdavaštvu?
– Ove godine slavim jubilej, 50 godina od publikovanja moje prve priče u školskom časopisu u Kikindi. Za ovih pola veka, u mom životu se mnogo toga promenilo (smeh). Prvo, duboko sam zagazio u sedmu deceniju života, a isto tako do sada sam objavio oko 70 knjiga. Dakle, dečak je postao starac koji je ispisao nebrojne stranice poezije, proze, eseja, kritika. Usput , snimio sam nekoliko filmova, organizovao preko 1.000 programa na kojima sam lično učestvovao, primio neke od najvažnijih književnih nagrada i evo još uvek se radujem kad ljudi kupuju i čitaju moje knjige. Kakva je današnja banatska književna scena? Šta treba popraviti?
– U ovom vremenu mnogo je moćnija, snažnija, lepša i uzvišenija nego što izgleda. To nikako nije zasluga kulturne birokratije i njenih institucija već vrednih, talentovanih, odgovornih pojedinaca koji duboko veruju da ovo tlo, koje ih je iznedrilo, ima za njih status svete zemlje. Otuda u njima toliko snage i energije, vere i ljubavi da istraju iako oko njih paradiraju raznorazne „krkanijade”, a sve pod plaštom kulture. Koliko su Zrenjanin i Banat plodno tlo sa kojeg autori mogu crpeti inspiracije?
– Zrenjanin je centralno mesto srpskog dela Banata i zato ima veoma važnu i značajnu ulogu kao stožer naših zavičajnih (ne)okupljanja. U svakom slučaju fali mu jedan kulturni poslenik kao što je bio pokojni Ivan Danikov. Predlažem da se ustanovi nagrada sa njegovim imenom i likom. Dakle, Ivan Danikov, koji je duboko ubo u ovu zemlju barjak naše književnosti i bio gromobran koji nas je štitio od raznoraznih kvazi kultura koje su padale na nas.
