„Hotel za osećanja” otvara vrata najmlađim sugrađanima
Nakon što su na Lutkarskoj sceni Narodnog pozorišta „Toša Jovanović” svetlost dana ugledali „Andraci, jepuri i ostala čudovišta srednjeg Banata” po motivima romana Vojislava Voje Despotova, zrenjaninske mališane očekuje još jedna interesantna predstava. Reč je o „Hotelu za osećanja”. Prema istoimenoj slikovnici Lidije Branković nastao je tekst dramaturškinje Anje Pletikosa.
Više o ovom komadu saznali smo od rediteljke Morane Dolenc. Ovo je njen prvi angažman u Srbiji. Zrenjaninsko pozorište dočekalo je gošću iz Hrvatske raširenih ruku i otvorenog srca. Pohvalila je ansambl sa kojim sarađuje. Istakla je zainteresovanost, talenat i volju da se prepuste eksperimentisanju i igri.
TUGA, STRAH, LJUTNJA, SREĆA
U podeli su: Predrag Grujić, Nataša Milišić, Marija Pantin, Snežana Popov, Danilo Mihnjević i Kristian Kardoš. Blagovesta Vasileva osmislila je kostime i scenografiju. U nastanku vizualnih elemenata pomogla je Aleksandra Vučković. U autorskom timu su još i Jovana Rakić, zadužena za scenski pokret, Nenad Kojić, kompozitor, i Nikola Zavišić, koji ovog puta potpisuje oblikovanje rasvete. Tehnički sektor, dodaje naša sagovornica, bio je na vrhuncu zadatka.
Premijera je zakazana za četvrtak, 29. maj, u 18 časova. Prema rečima Morane Dolenc, predstava govori o emocijama koje se u nama nastanjuju poput gostiju u hotelu. Kako se (od)nositi prema njima, publici će pokazati jedan recepcioner. On na razne načine zbrinjava svoje, više ili manje, poznate klijente.
– Kod adaptacije se dogodilo nekoliko odluka koje su ključne za dečje razumevanje ovog komada, ali i njegove duhovitosti, šarma i preciznosti. Pre svega, Anja Pletikosa je dodala spoljni okvir priči u kojoj se pojavljuju tata i devojčica Vida. On će, u glavnom delu predstave, koji počiva na ideji i pozitivnim porukama iz same slikovnice, postati recepcioner. Na taj način, zapravo, želele smo da deci poručimo da su oni sami hoteli za osećanja. Najvažnije je da znaju da svako, pa i najneprijatnije iskustvo, kad-tad napusti smeštaj, to jest nas.
Sa druge strane, izvukli smo četiri glavne emocije – tugu, strah, ljutnju i sreću. Na temelju njihovih priča prikazali smo šta se sve događa. Kraće scene direktno citiraju knjigu i govore o recepcionerovom odnosu prema poslu, gostima, dinamici unutar hotela. U tim delovima pojavljuju se i epizodni likovi kojih u predlošku uopšte nema (npr. sumnja).
Rekla bih da je na snazi ispreplitanje nekoliko dobrih dramaturških odluka, citata iz slikovnice, originalnih elemenata i promišljanje režijske inspiracije – objasnila je Morana Dolenc na koji način je prozno delo transformisano u dramski komad.
PORODIČNI KOMAD
Dodala je da je predstava namenjena mališanima starijim od četiri godine, ali i celoj porodici zbog slojevitosti. Rediteljka poručuje da teatar može biti dobar saradnik roditeljima u vaspitanju, a ne samo zabava. Zajedničko gledanje komada nudi vreme i emocije iz kojih se rađaju teme za kasnije razgovore. Pozorište, smatra Dolenc, ih na taj način zbližava i povezuje.
Ispričala je kako je došla na ideju da na scenu postavi upravo ovo delo.
– Išla sam ulicom sa svojim tada trogodišnjim sinom i u izlogu ugledala slikovnicu. Par minuta kasnije sedeli smo u parku i čitali je. Došla je u pravom trenutku, jer smo nekoliko dana ranije razgovarali o osećanjima. Knjiga me je oduševila. Odmah sam javila Tatjani Paskaš, rukovoditeljki Lutkarske scene zrenjaninskog pozorišta, da imam predložak za predstavu.
Moja osnovna ideja bila je personifikacija emocija i lutkarska promisao kako bi mogla da izgleda svaka od njih. Poželela sam da osećanja, koja su deci apstraktna, približim i pojasnim na duhovit način. Sa druge strane, moja majčinska uloga uticala je na rediteljsku odluku.
Uvidela sam koliko je važna direktna i ravnopravna komunikacija sa najmlađima, kao i koliko je roditeljska prisutnost bitna pri njihovom otkrivanju i prepoznavanju emocija. Stoga je jedna od ideja bila da motivišem roditelje da ne odustaju kad je teško. Pokušala sam njima, kao i deci, da ponudim maštu i teatarsku čaroliju kao jedan od ključeva u odrastanju – rekla je naša sagovornica.
Rediteljka je ukazala na nužnost preuzimanja odgovornosti.
– Smatram da je to prvi korak do zdravog društva u kojem bih volela da naša deca žive. Dok smo u samom procesu stvaranja predstave često smo zatvoreni, osetljivi, preispitujemo se… – objasnila je Dolenc.
Kada je reč o očekivanjima, kreatorka predstave je poželela da se pozitivna energija prelije na zrenjaninsku publiku.
