Piše: Dalibor Bubnjević, glavni i odgovorni urednik lista „Zrenjanin“
Odmalena sam trenirao sam mačevanje. Nikada nisam bio atletski tip. Olimpijskim sportom počeo sam da se bavim tako što je većina u razredu osnovne škole rekla da treba da budemo aktivni. Vreme je odmicalo, mnogi su bili ispod crte. Povrh fizičkih nedostataka, upornost me je održala u viteškom sportu. Decenijama mi je na blagodeti sporta ukazivao trener Veselko Dumitrov.
Život piše romane, pa sam tako i ja postao akter jednog takvog?! Pre desetak godina me je pozvao prijatelj da budem član Upravnog odbora Rukometnog kluba „Proleter”. Do tada nisam nikada gledao navedeni sport. Prihvatio sam ulogu, isključivo zbog drugara. U početku mi je sve dosta naivno delovalo. Poštovao sam strast koju su mnogi u organu upravljanja iskazivali. Štaviše, aktivno sam učestvovao u diskusijama! To dokazuju brojne fotografije na društvenim mrežama.
Rukometni klub sam napustio podnoseći ostavku! Smatrao sam da smo ušli u kolo u kojem nisam želeo biti… Danas čitam o tužnim pričama i potporama zvezda „Proletera”. Nejasno je zašto su ćutali kada su zaključivani brojni, možda sumnjivi ugovori?! Da li su tada znali ko je bio sponzor, a ko zajmodavac?!
