Nema sportiste u gradu koji ne zna Dušana Stanišića (68), koji je poznatiji kao doktor Kukac. On je od 1989. godine fizioterapeut Rukometnog kluba Proleter, ali njegova sportska priča kreće od rvanja koje je počeo da trenira 1962. godine.
– U tadašnjoj OŠ „Vladimir Nazor” razredni starešina bio mi je legendarni rvač Branko Simić, pa su se dečaci, inspirisani njegovim uspesima, upisali u rvačku sekciju. Posle Simića, trener mi je bio Darko Nišavić, a potom su uz mene bili Voja Tabački, Branislav Piperski, Miodrag Torbica…
U rvanju ste ostali do 1985. godine, kako je protekao taj period, da li je bilo i medalja?
– Kao član ekipe Proletera osvojio sam zlato na prvenstvu Jugoslavije 1969. godine, a pojedinačno srebro. I u tadašnjoj državi bili smo jedan od najjačih klubova. U rvanju sam ostao sve dok se nisam okrenuo rekretivnom sportu. Radio sam u „Naftagasu” i često smo se sportom bavili na terenima SC „Partizan” gde sam upoznao Mirka Vasiljevića.
Kada i zašto ste došli u Rukometni klub Proleter?
– Na nagovor Vasiljevića, 1989. godine, prihvatio sam da budem fizioterapeut rukometašima. Dogovorili smo se da to bude privremeno, a ostao sam do današnjih dana. U to vreme Proleter Naftagas je imao snažan tim, igrali su Slavković, Babić, Nikočević, Tomić, Kukić, na golu Džigi, pa Bajus, Arsenić, Delić… Bilo je to vreme kada je u Medisonu više od 5.000 ljudi navijalo za „naftaše”, pogotovo kada su gostovali moćna šabačka Metaloplastika, Zagreb, Borac iz Banjaluke, Crvena zvezda, Partizan, pa rukometaši iz Kaća, Vrbasa, Crvenke. Uvek ću pamtiti tu brazilsku atmosferu u hali, našim rivalima nije bilo lako da igraju u grotlu Medisona. Bio sam svedok osvajanja dve titule Proletera.
Mnogo ste putovali, šta je ostalo kao nezaboravno?
– Bivšu domovinu proputovali smo uzduž i popreko. Boravili smo i u Barseloni, a najlepše je bilo na Kanarskim ostrvima. Ta putovanja su nezaboravna i zbog druženja igrača, stručnog štaba, novinara… A potom sam dolazio kući gde me je čekala supruga Nevenka, moja velika podrška i oslonac.
Nedavno ste imali operaciju, ali ste se brzo oporavili i već posle osam dana došli na trening?
– Ugrađena su mi dva baj pasa. Pozlilo mi je kada sam se vraćao sa utakmice i operacija je bila neizbežna. Sada sam dobro, svakodnevno šetam do hale, odlazim na treninge. Jednostavno, bez rukometa i ljudi iz Kluba i hale ne mogu. Volim da se vidim sa Momirom Rnićem. Sada je došao mladi fizioterapeut, polako preuzima posao i drago mi je da je tako.
Kakvi su vam planovi za naredni period?
– Rukometni klub Proleter je moja velika ljubav, dolaziću dokle god mogu. Tu sam da pomognem savetom ili sugestijom. Ali, na mlađima svet ostaje. Klubu su potrebni mladi, stručni ljudi. Velika želja mi je da se Proleter vrati na staze stare slave, kada je rukomet bio među vodećim sportovima u gradu. Imamo dobru bazu, radi se sa mladima, ali je potrebno vreme.
NA OLIMPIJADI 2001. GODINE
Naš sagovornik se često družio sa olimpijcima, a 2001. godine ispunila mu se velika želja – postao je učesnik Olimpijade. Naime, tada je bio deo reprezentacije Srbije koja je nastupala na Olimpijskim igrama za gluve i nagluve. Mirko Vasiljević je bio trener, a Kukac fizioterapeut.
