Kad pobedim, ne skidam osmeh sa lica! Danilo Besedeš je najmlađi prvotimac elemirskog ŠK Naftagas koji se takmiči u Prvoj ligi Srbije. Devetnaestogodišnji Zrenjaninac jedan je od naših najboljih mladih šahista. Iako je prvak grada, kaže da ne zna da li je i najbolji, jer se na prvenstvu nikada ne pojave svi najjači igrači. Kao najveće uspehe u karijeri ističe osvajanje tutule FIDE majstora i plasman na prvo mesto na open turniru u Beogradu. Sledeći cilj mu je titula internacionalnog majstora, a posle toga i velemajstora. Koja te takmičenja očekuju do kraja godine?
– Krajem oktobra i početkom novembra je veliki međunarodni turnir u Obrenovcu, a potom i u Subotici, ali nisam siguran da li ću nastupiti, pre svega zbog finansija. Najviše košta smeštaj, pa se snalazim kako znam i umem. Kada sam nastupao u Beogradu, spavao sam u Crepaji kod druga, njegov tata nas je vozio do Beograda, ipak je bliže nego iz Zrenjanina. Šta najviše košta?
– Visoke su kotizacije za jake turnire, od 200 do 300 evra, uz to treba još platiti smeštaj, put, hranu… Roditelji i bake me finansiraju koliko mogu, ali sada je veoma teško. I tenis je skup sport, ali dobar teniser može i da zaradi, dok šahista ne može. Mi nismo zanimljivi sponzorima, niti su šahovske partije medijski atraktivne. Završio si Zrenjaninsku gimnaziju, prirodno-matematički smer i upisao Pravni fakultet u Beogradu. Da li će školovanje uticati na tvoje planove vezane za šah?
– Ja ću i dalje igrati šah, a biće mi i lakše jer u Beogradu ima mnogo dobrih šahista sa kojima ću moći da odmerim snage. Imam ponudu da igram za ŠK Politika, člana prve lige Beograda. No, moraću mnogo i da učim jer želim da naredne godine budem na budžetu. Koja vrsta taletna i inteligencije su potrebni da bi se igrao šah?
– Šah mora da se voli, potrebna je posvećenost. Kada se ozbiljno bavite šahom, on više nije deo života, nego je život. Šah na mene mnogo utiče. Igram partiju po 5-6 sati i dobro mi ide, imam prednost, a samo jedan loš potez znači izgubljenu partiju. Kada izgubim, ljut sam na sebe, a posle pobede ne skidam osmeh sa lica. Na koji način šahisti treniraju?
– Uče se varijante, ideje, planovi za igru, potezi, taktika, realizacija prednosti i slično. Počeo sam u sekciji OŠ „Petar Petrović Njegoš”, a kasnije sam radio sa FIDE majstorom Nebojšom Somborskim. On mi je dao dobru osnovu, sada se spremam sam, pratim literaturu i preko interneta gledam partije vrhunskih igrača i video zapise na kojima objašnjavaju poteze. Ko su ti uzori, od koga najviše učiš?
– To su Gruzijac Badur Džobava, nemački velemajstor i komentator Jan Gustavson i Rus Vladimir Kramnik. Fišer je po mom mišljenju najveći igrač svih vremena jer se njegove ideje primenjuju i danas, mnogo je doprineo teoriji otvaranja. Kasparov je najjači igrač svih vremena, jer ima najbolje rezultate. Kako se fizički pripremaš, a kako relaksiraš?
– Kondicija je veoma bitna. Ja se bavim stonim tenisom i mislim da igram pristojno za jednog amatera. Relaksiram se tako što gledam serije, filmove, slušam muziku. Ne izlazim mnogo, ne volim gužvu i buku. Često si najmlađi učesnik nekog turnira, kako se prema tebi ponašaju stariji šahisti?
– Sada me poštuju. Bilo je raznih situacija. Sa 14 godina igrao sam protiv starijeg šahiste i pobedio ga, a on se iznervirao i rekao: „Sledeći put ću ja tebi jednu roditeljsku”! Ipak, ima i lepih primera, bodre me, podržavaju i čestitaju.
Šta je šah – sport, igra ili nešto drugo?
– Kada predstavlja mene i mlađeg brata koji trenira bejzbol, moj tata kaže: „Ovo je Ivan, on se bavi sportom, a ovo je Danilo, on igra šah”. Dakle, po njegovom mišljenju, šah nije sport. FIDE majstor, Zrenjaninac Radivoj Vukić, veruje da je šah umetnost, a ja smatram da je šah sport. Jer to je nadmetanje dva igrača, često je neizvesno, vrlo zanimljivo i dinamično. Na kraju, neko je pobednik, neko poražen, postoji i remi. B. MANDIĆ
