Krojača (terzija), obućara, krznara, limara, pekara, časovničara, bravara, trgovaca i ostalih zanatlija nekada je u Zrenjaninu bilo mnogo više. Jedni lepo obučeni i doterani, drugi uprljani od ulja, brašna, opasani keceljama, ispred ili unutar svojih radnji sa osmehom su dočekivali mušterije. Sada se čini da mnogi zanati polako odumiru.
Ivan Naumov jedan je od malobrojnih časovničara u našem gradu, sa više od pola veka iskustva. Kako kaže, sajdžija je postao sasvim slučajno. Počeo je u „Omikronu”, a od 2003. godine radi kao privatnik u penziji.
ŠEGRT, KALFA, MAJSTOR…
– Bio sam relativno dobar đak u osnovnoj školi, ali sam u osmom razredu pao na popravnom iz engleskog. Da budem iskren, bio sam tvrdoglav (osmeh). Položio sam ja taj predmet na kraju, ali kada je trebalo da nastavim školovanje, nigde nije bilo mesta. Sasvim slučajno, više iz šale, otišao sam da učim za sajdžiju… Eto, sajdžija postao i ostao – započinje priču Ivan Naumov.
Svoj životni poziv, kaže, na početku nije baš voleo. Tačnije, nije znao šta znači biti časovničar. Danas, nakon 53 godine rada, to je njegova velika ljubav.
– Za sajdžiju nikada nije postojala škola, išlo se kod majstora i učilo. Možda se sada u školi na smerovima na kojima se uči o metalima dobijaju neka saznanja, ali šegrt, kalfa i majstor su uvek bili osnov zanata – kaže naš sagovornik i dodaje da je sajdžijski posao čist i ne zahteva fizički napor.
Časovničari su, prema njegovim rečima, majstori sa najmanjim i najlakšim alatom koji može da stane u džep. Potreban im je šrafciger, pinceta, lupa i naravno dobar vid. Kad su u radnji koriste četkice i benzin.
– Najčešće menjam baterije. Malo ko donosi mehanički sat, ali u poslednje vreme mladi sve češće donose satove koje su nasledili od oca, dede, pradede. To je porodično nasledstvo koje žele da sačuvaju. Mnogi su neispravni, u lošem stanju, ali ih brzo „vraćam u život”. Kod takvih popravki najveći problem je nabavka delova, pa moram da se snalazim po prestoničkim radnjama – objašnjava Naumov.
Kaže da nije lako ni bateriju promeniti, iako ljudi misle da jeste. Treba strpljenja, dosta je pipavo, baterija je mala, a često ona i nije problem. Sat mora da se rasklopi, pregleda, očisti i onda se vidi šta ne valja u mehanizmu.
ZANAT OBEZBEĐUJE POSAO
– Ne popravljam jedino zidne satove. Nije da ne znam, nego nemam uslova. Tu bude sijaset sitnih delova, potrebno je jako osvetljenje, ulje za podmazivanje od kojeg se majstor često uprlja, pa takav često mora da prima mušterije – kaže kroz osmeh zrenjaninski sajdžija i dodaje da mu je žao što takvih modela ima sve manje, a uglavnom se pronalaze u antikvarnicama.
Činjenica je da je dobrih zanatlija sve manje, a nema ni učenika. Naš sagovornik kaže da je, od kada je otvorio radnju, obilazio škole i tražio đake kojima bi preneo zanat. Nažalost, niko se nije odazvao.
– Desi se da neko od mlađih dođe, ostane da vidi kako radim, ali brzo odustane. Imam dve unuke, tek njih to ne interesuje – ističe ovaj zanatlija koji se svog posla nije odrekao ni dok je bio u vojsci.
Ljudi od zanata nekada su bili bogati i mogli su lepo da žive i podižu svoje porodice, mada nisu svi donosili podjednako „jaku” zaradu. Savremeni način života doneo je mnoge promene.
– Danas svi imaju mobilne, pametne telefone, ali se satovi ponovo vraćaju u modu. Na sastancima dobro dođu. Naravno, ima i onih koji cene kvalitetan sat i robu ne kupuju kod Kineza, dok drugi, kada im „crkne” baterija bace stari i kupe nov. Samo od sajdžijskog, ali i bilo kog drugog zanata, da se živi ne može. Ni ja ne bih mogao da nemam penziju. Ipak, mladima savetujem da uče zanat, jer će sebi osigurati posao. U današnje vreme do zaposlenja se teško stiže, a kada znaš nešto svojim rukama da stvoriš u uradiš, to mnogo znači – savetuje Ivan Naumov.
TAČAN K’O ŠVAJCARSKI SAT
– Švajcarska je bila i ostala sinonim za najkvalitetnije satove. Tako je i nastala izreka „tačan k’o švajcarski sat”. To se nije odnosilo samo na preciznost, nego na svaki delić. „Omega”, „Roleks” (Rolex), „Filip Patek” (Patek Philippe), „Londžines” (Longines), „Svoč” (Swatsh) su vrhunske marke, mada nije u tome „caka”. Važna je mašina, srce, odnosno mehanizam, a firma je neretko ta koja prodaje robu. Trenutno najpopularniji na tržištu su brajtlingovi (breitling) modeli, dok su „Doksa” (Doxa) i „Darvil” simboli prestiža – objasnio je Ivan Naumov.
