Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Jedan od najvažnijih izvora podataka o stanju i dinamici na tržištu rada je Anketa o radnoj snazi (ARS). Informacije dobijene na ovaj način su sadržinski i metodološki uporedive sa onima u drugim državama, te se kao takve redovno dostavljaju i brojnim međunarodnim organizacijama (Evrostatu, Međunarodnoj organizaciji rada, Svetskoj banci, Međunarodnom monetarnom fondu itd.). Stoga, deluje kao sasvim prirodna i logična stvar da se podatak o broju nezaposlenih lica iz ARS-a bezrezervno uzme kao tačan. Kreatori naše ekonomske politike (predstavnici vlasti) se u poslednje vreme, a naročito tokom pandemije, hvale ostvarenim rezultatima na planu (ne)zaposlenosti pozivajući se upravo na ove podatke.
Međutim, kako to inače biva – „đavo je u detalju”. Ključno pitanje (i problem) je ko se prema metodologiji koja se primenjuje u Anketi o radnoj snazi tretira kao nezaposleno lice? Ne, nisu to lica koja nemaju ugovor o radu i svog poslodavca (što bi bilo očekivano, klasično poimanje), već daleko uža kategorija „onih koji nisu obavljali nijedan plaćeni posao u posmatranoj sedmici, nisu aktivno tražili posao tokom četiri sedmice koje su prethodile posmatranoj sedmici i u mogućnosti su da počnu da rade u roku od dve nedelje nakon posmatrane”. Kada se ovako suzi definicija nezaposlenih lica, onda se u ARS-u dolazi do podataka da u je u Srbiji u četvrtom kvartalu 2020. godine bilo „svega” 286 hiljada nezaposlenih i čak 2,89 miliona zaposlenih, što „produkuje” stopu nezaposlenosti od 9 odsto, kojom se predstavnici vlasti ponose i hvale.
Ipak, izgleda da je realnost malo drugačija. Ako ni zbog čega drugog onda zato što se među ovih 2,89 miliona zaposlenih ubraja čak 474 hiljade tzv. neformalno zaposlenih, odnosno onih koji rade u neregistrovanim preduzećima, u registrovanim firmama bez ugovora o radu ili kao pomažući članovi domaćinstva. Neformalno zaposlene metodologija ARS-a vidi kao zaposlene, uprkos činjenici da veliki deo tih ljudi praktično nema posao, platu, niti bilo kakva prava iz radnog odnosa (npr. zdravstveno osiguranje).
Da je onih koji nemaju posao daleko više od 286 hiljada, te da je „prava” stopa nezaposlenosti daleko veća od 9 odsto, najbolje dokazuje druga državna institucija – Nacionalna služba za zapošljavanje (NSZ). Naime, u okviru trećeg paketa ekonomske pomoći tokom pandemijske krize, država planira da u junu jednokratno isplati po 60 evra građanima koji su kod NSZ evidentirani kao nezaposleni (nemaju posao) na dan 15. aprila 2021. godine.
NSZ definiše nezaposlenu osobu kao „lice od 15 godina života do ispunjavanja uslova za penziju, odnosno najkasnije do 65 godina života, sposobno i odmah spremno da radi, koje nije zasnovalo radni odnos ili na drugi način ostvarilo pravo na rad, a koje se vodi na evidenciji nezaposlenih i aktivno traži zaposlenje”. Takvih je, prema zvaničnim podacima NSZ, marta 2021. godine u Srbiji bilo više od 534 hiljade, što je za gotovo 250 hiljada nezaposlenih više nego što se prikazuje u Anketi o radnoj snazi! Ukoliko država isplati po 60 evra za oko 540 hiljada građana, biće to direktno (i konačno) „priznanje” da je situacija na tržištu rada mnogo lošija nego što to pokazuju podaci iz ARS.
