*Prošlog vikenda zatekla nas je vest da je preminuo Branislav Milin, urednik i fotoreporter, čije su fotografije pune tri decenije objavljivane u našim novinama. Svojevrsna ispovest Branislava Milina, u kojoj govori o svojoj profesiji i radu u „Zrenjaninu” prvi put je objavljena na pedesetogodišnjicu lista „Zrenjanin”, 1. novembra 2002. godine, a priredila ju je koleginica Ljiljana Bailović. Kao svojevrsni oproštaj od njega, ponovo je objavljujemo nakon 19 godina.
Fotoreporter jedno je od najuzbudljivijih zanimanja – ne samo kad izveštava sa opasnih događaja, već prvenstveno zato što fotoreporter mora da svedoči „sa lica mesta”. Njegova fotografija „uživo” vodi čitaoca u samo središte događaja. O profesiji, o novinarstvu, o radu u listu „Zrenjanin” svedoči Branislav Milin, dugogodišnji glavni fotoreporter i urednik fotografije u našim novinama, danas penzioner.
– Tehnika se, za tih tridesetak godina mog profesnonalnog radnog veka u novinama, umnogome promenila. Deset godina slikao sam „praktikom” (i u vreme kada su „Dnevnikovi” fotoreporteri uveliko radili „kanonom”), četvrt veka proveo sam u laboratoriji, sam sam i izrađivao crno-bele fotografije za novine; sada su to kolor filmovi i digitalni aparati – ali to nije suština. Biti na pravom mestu u pravom trenutku, to je suština ove profesije. A za to su najvažnije – želja i volja…
POZNAVATI LjUDE
– Zvonko Vujin je bio naš najbolji bokser; radeći fotografije za sportsku rubriku, spremno sam, na mečevima, vrebao trenutak kad zadaje udarac za nokdaun – i jedno dva puta sam promašio. Onda sam uporno odlazio i na njegove manje važne mečeve, studirao njegov stil borbe, i tek tada sam bio spreman: mogao sam da prepoznam taj momenat kada je Vujin rešen da zada taj udarac, i da ga ne promašim…
U ovom poslu to je pravilo – moraš da poznaješ ljude, da znaš ko je gde i ko je s kim, da znaš pozadinu događaja, tračeve – tek tada možeš da napraviš fotografiju na kojoj će se „sve” videti, koja će svedočiti bolje od reči… Zato mi se kosa dizala na glavi od „standardne” obaveze – tako je onda bilo – slikati svaku sednicu komiteta, sindikata, socijalističkog saveza… Urednik kaže: šlajfna i po sa slikom, nezavisno od toga da li se tamo, na sednici, išta desilo…
TU OKO NAS
– U svakom banatskom selu bio sam bar dvadesetak puta. Sumnjam da je, na primer, Toba današnjim mladim novinarima ikako zanimljiva. A ja sam tamo snimio holandske prizore: jedan vlasnik imanja uzgajao je, na hektarima, baštensko cveće i seme izvozio u Holandiju. Tamo sam video i kombajn za cveće, on ga je sam konstruisao, za svoje potrebe.
Radio sam dosta i uz pomoć svoje lične opreme, i slučajno se desilo da sam kod sebe imao (moj privatni) mikroobjektiv. Snimio sam u krupnom planu dvadesetak različitih cvetova, onako, za svoju dušu. Posle mi je jedna firma iz Osjeka, proizvođač semena za cveće, to otkupila, i te moje fotografije dugo godina su bile na tim kesicama za cvetno seme.
Kada smo sa crno-bele fotografije prešli na kolor, hteo sam da u Fabrici kaučuka napravim nove snimke u boji – onoga što sam već imao od ranije, na crno-belom filmu. Ne daju, prvo uzmi odobrenje od direktora, pa sutradan, ako ti se posreći. A datum polaganja kamena temeljca za tu fabriku, novembar 1983. (fotografije naručene za prvu stranu), upamtio sam jer se toga dana moja Slavica (supruga, takođe novinarka u listu „Zrenjanin”) porađala u bolnici…
NAGRADE
– Sedam godina sam bio snimatelj TV Beograd (a posle i snimatelj novosadske televizije). Za „snimatelja meseca” (urednik je bio Jovan Šćekić), proglašen sam posle jedne saobraćajne nesreće, ispod zrenjaninskog nadvožnjaka na putu za Beograd. Uvek sam poznavao dosta ljudi, vest je brzo doprla do mene, bio sam na licu mesta još dok su povređeni putnici ležali na drumu…
A bilo je i ovako: dolazio je u Sečanj neki „sekretarov sekretar” i krenuli smo iz redakcije „Zrenjanina” tog jutra, kolima, Milan Livada, tadašnji glavni urednik, još neki novinar, i ja, iako je bila gusta magla, prst pred nosom se nije video. Na drumu, neposredno ispred nas, kola – zanela se, prevrnula, ispao čeoni vetrobran; u ruci mi se zadesio aparat (da je bio u torbi, ne bih uspeo da uhvatim taj trenutak), prvo snimim (posle pomažemo) – čovek se, četvoronoške, kroz prozor automobila izvlači iz prevrnutih kola. Tako dramatičan momenat ne možeš da režiraš. To je tad, i nikad više u karijeri. A za tu fotografiju sam, prema ondašnjem sistemu vrednovanja rada koji smo imali u redakciji, od glavnog urednika dobio četiri boda – kao i za kakvu fotografiju s zrenjaninske pijace…
Poznajem snimatelja koji je, za vreme ovog bombardovanja, danima vrebao na novosadskim mostovima, da uhvati prizor kada se građevina ruši. I snimio je taj trenutak, srušio se i sam, završio je u invalidskim kolicima… Svetska „nadnica za strah”, za ratne snimatelje, je 1.500 dolara. Znam neke naše koji su to radili i za 90 dolara.
DOGAĐAJI
– „Jogurt revolucija”. Bio je četvrtak, dan kada je „Zrenjanin” ulazio u štampu, u „Dnevnikovoj” štampariji u Novom Sadu. Narod je u pokrajinskoj prestonici već danima bio na ulicama, osećalo se da je neki prelomni trenutak blizu, zato je, s dežurnim novinarima, na prelom lista u štampariju pošao i Milovan Nedeljkov, tadašnji glavni urednik (potom je bio i glavni urednik informativnog programa TV Novi Sad) i ja. Već od ulaza u Novi Sad – povorke uzbuđenih ljudi, sa zastavama, meni se činilo da je tako moralo biti 27. marta 1941. u Beogradu. Ljutita masa na glavnom trgu. Hteo sam da se popnem na krov jednog autobusa, da snimim. Čovek odozgo, s krova, pruži mi ruku, povuče me, i besno kaže: ako si „Dnevnikov” reporter, baciću te s krova… U štampariji je prelom „Zrenjanina” bio gotov na vreme, ali dugo nismo mogli da izađemo iz zgrade. Bila je blokirana, čekali smo linč, masa je navaljivala na vrata, jedva smo se nekako krišom izvukli samo zahvaljujući činjenici da nam je registracija bila zrenjaninska…
Snimio sam i Slobu. Taman sam tih dana kupio torbicu, „pederušu”, u nju prebacim sva lična dokumenta, novčanik, kad – stiže vest; dolazi Sloba Milošević u Aradac (to je ona čuvena smotra rezervnih vojnih starešina uoči rata). Krenemo na brzinu, ja zaboravim „pederušu”, i sva dokumenta u njoj. Pet kontrola smo prolazili, od toga tri Miloševićevog obezbeđenja – ni sam ne znam kako su me propustili bez ijednog papira; prišao sam mu na dva metra – snimao sam ga pod budnim Sentinim okom. Tu „pederušu” sam odmah posle toga poklonio…
NAJTEŽI TRENUTAK
– Najteže snimke napravio sam u Banji „Rusandi”. Tamo su se oporavljali ranjenici iz ovih ratova. Najmanje dvadeset puta bio sam sa njima: sve mladi ljudi, beznadežno vezani za invalidska kolica, odsečeni od rodbine, potpuno nesvesni činjenice šta im se zapravo dogodilo i kakav život ih čeka; sećam se rečenice: „Doktore, osetio sam nešto u nozi je l` to dobar znak?”. A lekar mi kaže da mu je metak razneo kičmenu moždinu, i da tu nema nade. Nosio sam im cigarete, samo to su mi tražili…
Imao sam ponuda, iz TV Novog Sada, za karijeru snimatelja, skopčanu sa putovanjima po belom svetu. Volim ovaj grad, ovde sam odrastao, studirao, sve važno u životu ovde mi se dogodilo – nisam prihvatio. Ko zna zašto je to dobro. Momak koji je umesto mene tada uskočio u taj posao, danas je pijanica…
