Posleratno je doba, početak 60-ih godina prošlog veka. Grupa dečaka iz Elemira, zaljubljenika u muziku koju su slušali krišom sa tranzistora nedeljom noću (emisija „Top 20” radio Luksemburga), rešila je da osnuje bend „Nijanse”.
U avanturu su se upustili Ljubiša Petrov (bas gitara), Grozde Ristovski (solo gitara), moj otac Stevan Bošnjakov (ritam gitara i solo), bubnjar Čedomir Popov, vokali Zorislav Perin Zorko i Milan Topalov, koji je bio zadužen za tehniku i ton. Posle se pridužio i Dragan Pešić.
LETO ZA PAMĆENJE
Svi su bili vrlo talentovani i brzo su napredovali. „Skidali” su akorde i reči pesama najpopularnijih sastava poput Bitlsa, Šedouza, Stonsa, Iglsa. Pošto nisu znali jezik, sestre članova grupe Mina Popov i Ljiljana Petrov, nastavnice engleskog, korigovale su tekstove, a bile su i veoma stroge u učenju izgovora.
Nabavka oprema bila je poseban izazov mladim muzičarima iz Elemira. Svi zajedno su kupili pojačalo, a drugovi iz Nemačke su im poslali mikrofone. Uz pomoć porodica snašli su se i za gitare, a Čedomir je pokupio iz kuće šerpe, lonce i poklopce, pa pravo u dvorište da vežba. Toliko je lupao da je izludeo ceo komšiluk i svoga oca, koji mu je onda kupio doboš i činele. Čedomir je potom vežbao u dnu vinograda da ne bi smetao.
Foto: Milan Topalov
Tadašnji predsednik omladine u Elemiru Anđelko Šljivar (moj ujak) omogućio je „Nijansama” da nastupaju u sali Doma omladine „Grmeč”. Igranke su se održavale četvrtkom i nedeljom. Svirke su započinjali i završavali pesmom „Uspon i pad” grupe Šedouz.
Godina 1967. bila je najvažnija za mladi bend. Tada osvajaju četvrto mesto na prvoj Zrenjaninskoj gitarijadi u Hali sportova (novine su pisale da Elemici imaju najbučniji publiku), a počinju i da nastupaju širom naše divne Jugoslavije.
„Nijansama” se zatim priključuje pevač Dragan Pešić, bratanac gradonačelnika Beograda Branka Pešića. Tada im se otvaraju mnoga vrata. Banatski mladići odlučuju da krenu na letnju turneju po primorju: Risan, Perast, Morinj, Dubrovnik… „Nijanse” se tamo sreću sa Korni grupom, Ibricom Jusićem, Beti Đorđević, Terezom Kesovija.
Kao predgrupa tadašnjem najboljem bendu „Kameleoni” u Zadru, izvode dve numere – „Hej Džo” Džimija Hendriksa i „Mišel” od Bitlsa.
Po uzoru na liverpulsku četvorku „Nijanse” održavaju koncert na krovu, i to zadarskog hotela, avgusta 1967. pred 1.000 ljudi. Po plažama su se pevale njihove pesme: „Ala mi je lepo”, „Čika Vilijam”, „Zašto”. Bilo je to leto za pamćenje, vreme radosti, muzike, ljubavi i mode, mnogo lepše nego sada.
ZALJUBLJENE DEVOJKE
Tokom koncerata na primorju Elemircima je mnogo pomagao Dobrašin Dobrašinović, upravnik nekoliko hotela na Jadranu, inače dvometraš „ko od brega odvaljen”.
On se starao da „Nijanse” u toku svirki imaju telohranitelje jer su se tada devojke zaljubljeno bacale na binu.
Elemirci su sve vreme autostopom sa gitarama na leđima putovali iz grada u grad, jer nisu imali para. Dobrašin im je davao džeparac, a tek po završetku turneje zajedno sa ostalim muzičarima odlazili su u Beograd gde se isplaćivao novac za svirke. Tako je jednom prilikom u redu iza njih stajala Lepa Lukić. Kada su nakon isplate članovi „Nijansi” počeli da broje pare, Lepa Lukić ih je pitala: – Momci, gde ste vi tezgarili kada ste ovoliko para uzeli?!
Kao jedan od najpopularnijih vokalno-instrumentalnih sastava „Nijanse” dobijaju priliku da se upoznaju i sa Brankom Milićevićem Kockicom koji je svirao gitaru u grupi „Elektrona”.
U to vreme nastaju mnoge pop-rok grupe, među njima i „Omege” iz Zrenjanina, sa kojima članovi „Nijansi” ostaju dobri prijatelji do kraja života. Nisu se gledali kao konkurencija već su jedni drugima pozajmljivali instrumente.
U narednom periodu „Nijanse” su se našle na četvrtom mestu Top liste Radija Novog Sada, kao i među 10 najboljih bendova po izboru Radio Beograda.
Sviraju na seoskoj slavi u Elemiri, kao i po mnogim gradovima zemlje. „JU grupa” im je predgrupa u domu vazduhoplovaca u Zemunu. Godine 1968. „Nijanse” dobijaju ponudu da idu u Australiju, ali im finansije nisu dozvolile.
PONOVO NA OKUPU
Popularni muzičari se brzo nađu okruženi lepim devojkama. Tada se članovi „Nijansi” sreću sa svojim budućim suprugama i kume se međusobno. Osnivaju porodice i započinju drugačiji život. Zadnji put sviraju 8. marta 1975. u „Luksolu”.
Nekoliko decenija kasnije, 25. avgusta 2001, „Nijanse” se okupljaju i posle par proba održavaju mini koncert u domu „Grmeč”, gde su i počeli.
Sledi tužni deo priče. Prvi iz grupe umire Zorislav Perin 2003. godine, a nakon njega 2008. Ljubiša Petrov. Moj otac Stevan Bošnjakov 2010. operiše rak grla i ostaje bez glasa ali živ, hvala bogu. Drugove potom napušta Grozde Ristovski 2015. Pre neki dan odlazi i Čedomir Popov.
Polako se tamo gore formira grupa. Dokle god tata svira ritam gitaru, „Nijanse” se spremaju za koncert.
Betina Popović eks Bošnjakov
ZEZANCIJA SA VOKIJEM
Kako bi dobili sertifikat za nastupe, Elemirci su polagali audiciju kod Vojislava Vokija Kostića. Donosile su se partiture sa notama, međutim članovi „Nijansi” su predali knjigu sa preko 320 pesama bez nota. Nisu ih znali jer nisu bili muzički obrazovani. Vojislav otvara svesku i pita:
– Šta je ovo, neka zezancija?
– Druže Voki, to su pesme koje pevamo – rok, šansone, pop. Pevali smo u Zagrebu i po celom primorju.
– Dobro, ako nema nota, možete li da mi otpevate ovo – pokaza Voki na jednu od numera. Grozde odmah zasvira gitaru, a ostali nastaviše za njim. Voki se samo nasmejao. Otpevali su par pesama i položili.
