I – eto, prođe leto. Služilo nas je koliko je moglo, iskupljivalo se do svog poslednjeg kalendarskog dana za onaj kišoviti juli, pa je podvilo rep i nestalo baš u momentu kad su katastrofičari objavili prognozu da će leto, zbog „klimatskih promena”, trajati do decembra. Sezonski obrat stigao je naglo, otrežnjavajuće, s mrazom u najavi, i ko je mislio da može još malo da se švercuje bez kaputa, taj je zaradio prehladu. I sad moramo oprezno, dok nam ne narastu zimske škrge.
Međutim, godišnja doba su ipak predvidiva – za razliku od politike koja je naše prirodno okruženje više nego klima. A izgleda da smo, sa ovim jesenjim obrtom, dobili i neki obrt na političkoj sceni. Taman kad su nas ubedili da su belosvetski vetrovi počeli da duvaju i u naša jedra, sazvan je sabor vladajuće stranke, gde su se sa glavne govornice čule i reči koje zahtevaju ketmansku analizu, ček’, ček’, pomenut je i poraz, Srbi, kaže, više vole da plaču nad izgubljenim, nego da pobeđuju. Dakle, ako je o porazu, znači da je o Kosovu, tako je još od 14. veka… Mada, nekako mi je promakao ovaj poslednji poraz zbog koga je Vučić morao da saziva stranku. Zar nisu upravo, i jedni, i drugi, i treći…, počeli da govore Vučićevim rečnikom? O podeli?
Ili nisu? Računam da će uslediti pohod odgovarajućih odreda političkih analitičara od jednog do drugog TV studija, koji će nam sve lepo objasniti, jesmo li, ili nismo dobili novi tematski rečnik, i sa koje strane to sad vetar duva. Pa će i politički suncokreti moći bolje da se razaberu. Mislim – bar oni za koje još nije kasno. Jer, čini se da su neke sezonske promene u sopstvenim redovima ipak neizbežne. Ako smo dobro razumeli poruke sa glavne govornice…
