Univerzitetski profesor hemije u penziji, (ko)autor je većeg broja udžbenika i naučnih radova. Ipak, dr Šimon A. Đarmati sugrađanima je najpoznatiji kao književni stvaralac. Neretko se priseća detinjstva. U svojim knjigama opisuje zrenjaninske ulice, ljude i školske drugove. Međutim, u njegovim delima našli su se i najpoznatiji slučajevi trovanja. Kako naš sagovrnik ističe, otrovi su imali, u dugom vremenskom periodu, značajnu ulogu. Uticali su na tokove istorije, a najviše na sudbine porodica i pojedinaca. Njegova najpoznatija dela na ovu temu su: „Otrovni Šekspir – Šekspirovi otrovi”, „Ljubav u Orlovatu”, „Vračare, nadrilekari, vampiri i zli dusi u Srbiji”, „Marijaš, poslednji banatski razbojnik”, „Baba Anujka-Banatska veštica”, „Hajdučka vremena u Srbiji”, „Život ume da bude fer”, „Lela fatalna”, „Mračne tajne beogradskih vračara”, „Majmunac-kralj beogradskih apaša”. Bavili ste se nesvakidašnjom temom. Kako ste dolazili do podataka?
– Kao rezultat pozamašnog istraživanja nastala je publikacija „Tajna poslednjeg gutljaja – otrovi, trovači i otrovani”. Napisao sam je zajedno sa suprugom Danicom, toksikologom i doktorom medicinskih nauka. Do podataka sam dolazio prelistavajući novine koje su izveštavale o ovoj vrsti zločina i pregledom bogate građe sačuvane u raznim fondovima. Izdvojio bih zrenjaninski Istorijski arhiv u kojem sam uvek nailazio na lep prijem i osoblje spremno da pomogne. Koliko je i kada trovanje bilo rasprostranjeno?
– Nije se mnogo razlikovao od drugih sredina. Možda u pojedinim finesama. Moglo bi se reći da se rasprostranjenost trovanja smanjivala sa razvojem toksikologije. U kasnom 19. veku u Evropi nauka o otrovima bila je od primarnog značaja za razvoj i primenu forenzike, obezbeđujući dobru dokumentaciju za mnoge slučajeve. Brojni incidenti, pismeni dokazi i svedočanstva stručnjaka iz ove oblasti, u značajnoj su meri zauzdali maštu i stali na put nagađanjima javnog mnjenja, doprinoseći istovremeno daljoj afirmaciji toksikologije. Ubice više nisu imale otrove sa imunitetom ili su ih u najmanju ruku imali sve manje. Ko su bile najpoznatije trovačice i zašto baš žene?
– Prilično je impozantan njihov broj. Među najstarijima su: Kleopatra, Bordžije, Hijeronima la Spara, Đulija Tofana, Brenviliez Mari-Madlen, Margeria de Obre, Lidija Šerman, Mari Besnar. Od naših, a svetskih, to su: Baba Anujka (Ana Dee, rođ. Drakšin / Draksin) iz Vladimirovca i Julka Reljić iz Velikog Bečkereka. Iz komšiluka dolaze Mari Jager i Žužana Olah. Što se zastupljenosti polova tiče, činjenice govore da su se žene, koje su donosile odluku da postanu ubice, u velikom procentu opredeljivale upravo za otrove. Tome, da se ovaj metod često posmatra kao tipičan za dame, uglavnom je doprinela jaka veza između hrane i uloge žene u kući. Sa druge strane, upotpunjuje je činjenica da se trovanje tumači kao lukav, tajni, maštovit, proračunat i spor način za oslobađanje od neprijatelja. Pored nedostatka fizičke snage za ostvarenje nasilne metode, razlog velike zastupljenosti toksina u arsenalu žena ubica leži u činjenici da su obično imale svoje žrtve nadohvat ruke. Najčešće su to bivali njihovi pratioci, partneri. Smatra se, takođe, da je značajan broj njih, u stvari, birao napitak kao sredstvo koje će omogućiti, po njihovom mišljenju, najbolji i najnežniji način ubijanja. Žene su u najvećem broju slučajeva strašno šokirane prizorom brze, ali nasilne smrti, ali zato sa relativnim spokojem razmišljaju o sporoj, teškoj i fatalnoj bolesti. Štaviše, one su u najvećem broju slučajeva „trovanja u kući” aktivno učestvovale u nezi sopstvenih žrtava i obezbeđivale su im najuglednije lekare. Nisu služile samo za zavaravanje okoline, već su bile način da se lakše prebrodi vreme iščekivanja ishoda usled trovanja. Kojim serum i zbog čega je najviše bio u upotrebi?
– Arsenik je godinama bio omiljeno sredstvo za trovanje miševa. Što se ljudi tiče, korišćen je iz razloga što su se simptomi mogli zameniti sa znacima drugih oboljenja. Činjenica da skoro do polovine 19. veka nije postojala pouzdana metoda za dokazivanje u potpunosti objašnjava njegovu nekada izuzetnu zastupljenost u izvršenju zlodela. Kada je reč o motivima, tri su osnovna – novac, moć i ljubav. Analize trovača kao značajnih istorijskih ličnosti pokazuju, da su skoro svi ili bar većina, bili krajnje ambiciozni, željni uticaja, slave, osvete. Najčešće su imali traumatično detinjstvo.
