Gotovo da nema kuće u čijoj bašti se ne gaji cveće. Ruže su mnogima omiljene, zbog svoje lepote i opojnog mirisa. U Aleksandrovu postoji i plantaža na kojoj se gaji posebna vrsta ovog cveta čije se latice prerađuju i od njih dobijaju razni proizvodi – od ružine vodice do sira.
– Posle 40 godina života u gradu, suprug i ja smo odlučili da se vratimo u Aleksandrovo. Prvobitno je to bilo zbog moje majke koja je ostala sama, a rešili smo i da započnemo neki svoj posao. Živeći u Splitu, nisam imala dodira sa radovima na zemlji, pa bi se u mom slučaju početak bavljenja sadnjom i preradom ruža mogao nazvati pozitivan amaterizam. Posebno što se radi i o nama nepoznatoj sorti – počinje priču Slavica Pavanić, žena koju krase lepota, kreativnost, upornost, znatiželja, a i umetnički senzibilitet jer se bavi i slikarstvom.
Godine 2016. započela je potragu za sadnicama damask ruže (bugarska ruža), istraživala je šta se sve može preradom dobiti.
– U jesen iste godine pronašli smo sadnice i posadili smo 2.700 komada na parceli od 30 ari. U fazi razvijanja i rasta ruža, sve više smo imali podataka o samom procesu destilacije cveta iz kojeg se dobija eterično ulje i hidrolat (ružina vodica). Do prve prave destilacije je došlo posle četiri godine, kad smo mogli da uberemo dovoljnu količinu cveta.
Ruža se bere u maju – svako jutro od 4.30 do 9.30 časova, najduže do 10 sati. Sveže ubrano cveće odmah odlazi u proces proizvodnje (destilacija), u naš estilator. Kada nisam imala dovoljno ruža za destilaciju, eksprementisala sam i pravila slatko od latica, sušila latice, pupoljke, spremala sirupe, likere, sapune, sir – priča nam Slavica. – Kako smo sadnju širili, tako su počela moja pitanja stručnjacima u vezi sa prehranom i zaštitom. Nismo se pronašli u njihovim rešenjima, pa smo se odlučili za prirodni uzgoj i zaštitu biljaka. Tako naše ruže, kojih sada ima 11.000 komada, isključivo prehranjujemo prirodnim biljem kao šta je kopriva i enzimsko đubrivo od sirovog otpada hrane.
Naša sagovornica ističe da su suprug i ona pokušali u dva navrata da traže subvencije za kupovinu mehanizacije, ali nisu uspeli. Ipak, i dalje su nastavili da rade.
– Sada smo stigli do trenutka kada počinjemo da živimo svoj san i da uživamo u plodovima svog rada. Kao poljoprivredno gazdinstvo planiramo proširenje, ali ne na velike površine zato što želimo da proizvodi imaju visoki kvalitet. Sada je naše tržište u Srbiji. Prodajemo na sajmovima i na osnovu preporuka prijatelja. Velika podrška mi je suprug u planiranju i realizaciji svih zamisli. Potrebna su i ulaganja i mnogo rada, ali kada u maju uđete na plantažu ruža, osetite taj predivan miris, sve zaboravite. To je melem za oči i dušu. Nije mi teško da radim i održavam zasad zdravim i lepim – iskrena je Slavica.
U svakom slučaju, kako god budućnost bila nepoznanica, ruže će biti i ostati u Banatu, uz ideju Slavce Pavanić da se taj cvet zaštiti kao naše nacionalno blago. Milena Bečejac Foto: arhiva Slavice Pavanić
