Asocijacija likovnih umetnika Zrenjanina (ALUZ) godinu je započela veoma ambicioznim projektima. Kao što su i obećali, priliku su dali, pre svega, lokalnim, mladim umetnicima.
Jedan od autora pred kojim je ozbiljna karijera nedavno je izlagao pred domaćom publikom. Reč je o sugrađaninu Srđanu Simiću. U ALUZ-ovoj galeriji javnost je mogla da vidi seriju portreta njegovog dede. Kako je za naš list ispričao, radovi velikog fomata nastali su tokom studiranja na novosadskoj Akademiji umetnosti, pre gotovo 18 godina.
LJUBAV PREMA PORTRETU
– Deda mi je bio prvi model, kojeg sam ikada nacrtao i uvek je bio tu za mene kao miran i raspoložen za poziranje. Moji rani portreti bili su realistični, a njegov je bio među onima kada sam učio da crtam. To su bili manji radovi A4 formata. Zrenjaninska publika mogla je da vidi dela na velikom formatu, na platnu, sa blind ramom. Predstavljaju crteže jedne studije istraživanja za nešto naprednije, što sam kasnije uradio. Portreti su rađeni ugljenim štapićima u različitim pozama i stilovima, kao što su ekspresivno, realno, studiozno i apstraktno. Rad sa dedom, kao modelom, pomogao mi je da unapredim svoje veštine i tehniku stila, tako da stalno mogu da je menjam i da se razvijam. Kroz ova dela, jasno se može videti njegovo raspoloženje i uticaj vremena. Kada stvaram serijal crteža ili slika, obično se fokusiram na jednu temu, sa deset do 15 dela u nizu, pre nego što pređem na drugu – objasnio je Srđan Simić.
Prema njegovim rečima, ljubav prema crtanju prisutna je od kako zna za sebe. Spletom okolnosti naučio je da slika i levom rukom, kada mu je desna bila slomljena.
– Tada se setim mog profesora Milana Blanuše koji je umeo da kaže: „Došli smo do toga da ponekad moramo da lomimo kosti kako bismo nešto novo naučili i napravili”. Na to gledam kao na moje usvršavanje tehnike – dodao je naš sagovornik.
OD KLASIČNE DO DIGITALNE UMETNOSTI
Stvaralaštvo Srđana Simića najviše se bazira na ljudskom liku, koji je, za njega, najinspirativniji, i najzahtevniji. Umetnik kaže da mu najveći izazov predstavlja to da lik osobe koju crta bude najbliži realnosti. Neobičnost njegovog rada je, kako je rekao, jedno vreme bila upotreba hemijske olovke na crtežima velikog formata na kojima je postizao hiperealističke efekte. U slikarstvu se tematski i stilski kreće od dekorativnih rešenja bliskih pop-artu do koloristički razbuktale apstakcije. Uspešno se okušao i u stripu i digitalnoj umetnosti.
– Ne postoji šablon ili kraći put do dobrog crteža. Kada se bavim nekom osobom u fokusu mog delovanja je njen karakter. Ako se on ne prepoznaje i ne uspem da ga „uhvatim” i prenesem na platno nisam ništa uradio. Savladao sam različite tehnike počevši od tradicionalne (četke, uljane boje, olovke, uljani štapići) do modernih (grafička štampa, uređivanje videa, 3D modeliranje). U svom radu ne volim da se opredelim samo za jednu. Slično je i sa materijalima koje koristim. Ako bih morao da nešto izdvojim, to bi bile uljane boje. Što se tiče tema i motiva i one su šarolike. Ponekad su moji svetovi realistični, a uplivavaju i apstraktni, sve zavisi od mog raspoloženja. Nije mi strana ni priroda, ali onako kako je ja vidim, kao i pejzaži – kazao je Srđan Simić.
Miroslava Malbaški Foto: volimzrenjanin.com i radovi Srđana Simića
IZLOŽBE I LIKOVNE KOLONIJE
Srđan Simić je rođen 22. jula 1984. u Zrenjaninu. Diplomirao je slikarstvo na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2009, u klasi profesora Milana Blanuše. Dobitnik je godišnje nagrade za najuspešniji crtež umetničkog dela na Odeljenju za likovne umetnosti, nastavnu disciplinu 2007/2008. Izlagao je u Savremenoj galeriji, Kulturnom centru, Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković” u Beogradu, Centru „Majstori” Novosadskog sajma. Učestvovao je u brojnim Likovnim kolonijama u Tomaševcu, Ečki, Sečnju, Banatskom Sokolcu, Zemunu, Ugrinovcima, Ljigu, Kovačici i Novom Sadu. Bio je zapažen na školi stripa 2013. u Kulturnom centru i „Noćnom otvorenom studiju” 2011. i 2012.
