Prvi put posle bezmalo deceniju i po nekadašnji generalni direktor zrenjaninske fabrike lekova govori o aukciji koja je „Jugoremediju” gurnula na nizbrdicu
Ako bih ja danas na vaš privatni račun hteo da prebacim petnaest hiljada evra, negde bi zasvetlela crvena lampica i banka bi zatražila dokaz o poreklu sredstava. A kada je mala makedonska firma „Jaka 80”, sa ukupnim godišnjim kapitalom od oko 800 hiljada evra, kupila „Jugoremediju” za 15,6 miliona evra, niko iz državnih organa nije mrdnuo prstom da bi proverio poreklo tog novca.
Tako Srđan Kamenković opisuje aukciju koja se zbila 10. septembra 2002. godine. Dugogodišnji prvi čovek zrenjaninske fabrike lekova dočekao nas je prvih dana februara na četvrtom spratu poslovne zgrade „Renesans”, gde se nalazi konsultantska firma „Provitalis” u kojoj je on jedan od suvlasnika. Na istoj adresi registrovano je i predstavništvo nemačke kompanije „Vala” („Wala”) koja se bavi proizvodnjom homeopatskih lekova, od kojih se četiri već mogu pronaći u domaćim apotekama.
Završivši 1963. godine studije tehnologije u Beogradu, Kamenković je 1981. magistrirao na Univerzitetu za multidisciplinarne studije sa intrigantnom temom – „Uklanjanje organskih materija i gvožđa iz pijaće vode u Zrenjaninu”. U „Jugoremediji” je proveo ukupno 23 godine, najpre kao tehnički (od 1978. do 1991.), a zatim i kao generalni direktor (od 1991. do 2002. godine).
Dogovarajući se za novinski razgovor napomenuli smo kako bismo želeli da saznamo ponešto o njegovom odrastanju u poznatoj porodici lekara Slavka Kamenkovića (Srđanovog oca) i strica Zorana Kamenkovića, hirurga po kome danas nosi naziv jedna ulica u Zrenjaninu. Naravno, ne manje nas je zanimala priča o „Jugoremediji“ – tema o kojoj se naš sagovornik nije javno oglašavao još od prelomnih septembarskih dana pre 14 godina.
-Možemo da pričamo o „Jugoremediji“, ukoliko ta stvar nije već malo zastarela – odgovorio je Kamenković uz osmeh koji je istovremeno odavao ironiju i setu.
-Sa ove vremenske distance gledam na to smirenije nego ranije. Ali prvog dana, tog 10. septembra, ishod aukcije je za sve nas bio preveliki šok. Kako je jedna mala firma iz Radoviša mogla da bude pandan ljubljanskom „Leku“ koji je nepune dve godine kasnije prodat „Novartisu“ za milijardu i 200 miliona evra? To bi bilo kao kad bi se na nadmetanju pojavili „Mercedes“ i neki automehaničar koji od starih delova klapa automobil, i kad bi za strteškog partnera bio izabran ovaj drugi.
Nažalost, uz prećutni blagoslov države, za strateškog partnera ugledne fabrike odabrana je firma niškog biznismena Jovice Stefanovića Ninija. Bio je to početak strme nizbrdice kojom se zaputila zrenjaninska farmaceutska kuća.
Da bi se sagledala celovita slika, Kamenković kaže da se ukratko treba osvrnuti na početke. „Jugoremedija“ je, naime, imala sreću da krajem šezdesetih bude među prvim jugoslovenskim firmama osnovanim uz zajedničko ulaganje sa inostranim partnerom. To je bio „Höchst“ iz Frankfurta, jedna od najboljih zapadnonemačkih firmi. „Höchst“ je stavio na raspolaganje tehnologiju, znanje i licence i bio vlasnik 38 odsto akcija. Sama „Jugoremedija“ imala je 51 odsto, a beogradska „Jugohemija“ (prvobitni partner „Höchsta“) 11 odsto.
-„Höchst“ je – kaže Kamenković – vremenom dobijao sve veće poverenje u kvalitet „Jugoremedijinih“ lekova, a tržište je bilo nezasito – ša gpd da je dolazilo sa zapada bilo je upijano kao usisivačem. Povoljna okolnost bila je ta što je još postajala „gvozdena zavesa“, pa je „Höchst“ mogao preko nas da zaokruži poslovnu strategiju. Njihovi lekovi proizvodili su se ovde, a za robu se na klirinškom tržištu dobijao devizni ekvivalent i od toga se plaćala sirovina. Tako je izvoz „Jugoremedije“ samo na tržište SSSR-a krajem osamdesetih iznosio skoro 60 miliona dolara godišnje. Danas bi to, naravno, bilo nemoguće, zato što zapadne firme imaju diretan pristup Rusiji.
Kao i većina domaće industrije, „Jugoremedija“ je međutim zapala u teškoće početkom devedesetih, kada su usledile međunarodne ekonomske sankcije.
-Sada stvar više nije bila u razvoju već u borbi za opstanak – veli naš sagovornik. –Firma je izgubila korak jer više nije bilo profita za nova ulaganja. Počelo se razmišljati o tome, da bi bilo dobro naći nekog strateškog partnera. Ali u to vreme došlo je do promene i u „Höchstu“ – integracijom sa francuskom farmaceutskom kompanijom „Aventis“. Rukovodstvo te nove firme u Parizu nam je saopštilo da ne želi da da nastavi saradnju po dotadašnjim pravilima, već po novim, nepovoljnijim za „Jugoremediju“. Oni su odustali od svog udela u vlasništvu. Videli smo da tu ne možemo imati dobre uslove kao ranije sa Nemcima, i počeli smo tragati za novim partnerima.
Po Kamenkovićevim rečima, u to vreme sklopljeni su bili vrlo povoljni aranžmani sa ljubljanskim „Lekom“, koji je Zrenjanincima prepustio da proizvode šest preparata iz njihove palete.
-Mi smo dva puta organizovali sastanke sa rukovodstvom „Leka“, na kojima su bili prisutni tadašnji predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak i ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović. „Lek“ je dostavio i pismo o namerama. Međutim, mi kao firma nismo mogli da odlučujemo o privatizaciji, budući da je po tadašnjem zakonu deo akcija pripao radnicima, dok je manji deo ponuđen u slobodnoj prodaji, a nešto više od 39 odsto bilo je i u državnom vlasništvu. Dakle, država je odlučila da „Jugoremedija“ ide na aukcijsku prodaju, firma se tu ništa nije pitala.
Na aukciji 2002. godine učestvovalo je pet ponuđača, a pobedila je firma „Jaka 80“ iz Radoviša. Oni su državi za „Jugoremediju“ platili 15,6miliona evra. Naime, do te sume je bio spreman da se nadmeće i ljubljanski „Lek“, a onda je odustao.
-Država – kaže Kamenković – nije bila u tom momentu spremna da utvrđuje poreklo kapitala. Da se slučajno desilo ono što smo mi želeli, to jest da je firmu kupio „Lek“, scenario bi nesumnjivo bio sasvim drugačiji. Naime, i „Lek“ je posle nešto više od godinu dana kupila farmaceutska kuća „Novartis“, jedna od tri najveće u svetu. U to vreme „Novartis“ je imao godišnji promet od 45 milijardi evra, što danas nema cela Srbija. Ali i dok nije došlo do ovakve akvizicije, „Lek“ je spremio 25 miliona evra dau Zrenjaninu izgradi fabriku antibiotika, u kojoj bi bilo zaposleno 150 radnika. Devet meseci nakon što je izgubio na aukciji, „Lek“ je te pare uložio u Targu Mureš, blizu Kluža u Rumuniji, gde je otvorena izuzetno moderna fabrika. Dakle, „Jugoremedija“ nije ušla u sastav „Novartisa“ i zapala je u teškoće, jer oni koji su je kupili niti su znali da je vode niti su imali poštene namere. Na kraju su radnici uspeli da privatizaciju ponište, ali je „Jugoremedija“ za to vreme izgubila izvozna tržišta i važne licence. Zato moram reći da danasnisam optimista kada je reč o tome da bi fabrika mogla zauzeti ono mesto na tržištu koje je je ranije imala, ma ko da je kupi ili preuzme.
Kamenković kaže da je rukovodstvo „Jugoremedije“ pre privatizacije znalo toliko da je Jovica Stefanović Nini vlasnik male veledrogerije iz Niša koji povremeno kupuje robu. Početkom dvehiljaditih pričalo se čak da je on na oternici zbog afera sa duvanom.
-U jednom trenutku gospodin Nini je bio pozvao našeg tadašnjeg direktora prodaje Voju Ribara i rekao mu – znaš, ja ću da kupim „Jugoremediju“. Mi smo se samo zgledali. Ali očigledno je da da je gospodin Nini imao potporu u nekim delovima vlasti i banarskog sistema. Naime, garanciju za njegovu kupovinu dala je Komercijalna banka. On je od banke dobio kredite u iznosu od 15,6 miliona evra. Da je neko iz tadašnje vlasti hteo da izvrši proveru svega toga, verovatno je kupovina mogla da se poništi posle nedelju dana. Možda je Aleksandar Vlahović, kao tadašnji ministar, mogao da naloži da se izvrši provera porekla kapitala. Ali izgleda da je bilo važno samo da se država „namiri“, da dobije svojih 15,6 miliona evra, i ništa više.
-Ne mogu da uprem prstom ni u koga – zaključuje Kamenković. –Da imam bilo kaakv dokaz, ja bih sa tim igurno izašao u javnost, pogotovo u prvo vreme, kada sam emocionalno bio više nego uzdrman. U svemu tome najgore su prošli radnici i oni koji su neposredno poslovno bili vezani za „Jugoremediju“. Firma je u to vreme imala 450 zaposlenih. Pomnožite to sa četiri da biste videli koliko je ljudi egzistencijalno bilo vezano za fabriku. A naposletku, i država je narednih decenija ostala bez prihoda od taksi i poreza na prihod.
Otac i stric u Pragu
Kada su se opredeljivali za poziv lekara, Srđanov deda, botoški paroh Aleksandar, upozoravao je sinove: -„Čuvajte se, deco, jer dobar lekar nema mira, aloš lekar hleba nema“. I Srđanov otac Slavko i stric Zoran diplomirali su medicinu u Pragu, jer je njihove studije u Budimpešti prekinuo Prvi svetski rat.
-Nijedan od njih nije znao ni reči češki, ali slovenski orjenzisani studenti u to vreme su uglavnom odlazili na studije u Prag – kaže Srđan. –Dogovorili su se da se šest meseci neće držiti sa Srbima kako bi što pre savladali jezik. Stric mi je pričao, kada je prvi put izašao na ispit iz patološke anatomije, koji je bio jedan od najtežih ispita, profesor ga je zaustavio nakon što je počeo da odgovara i pitao: -Gospodine Kamenkoviću, koliko dugo ste vi u Češkoj?
Odgovorio mu je da je šest meseci tu, a na pitanje da li je ranije učio češki, odgovorio da nije. Uzeo mu je odmah knjižicu i upisao mu najveću ocenu – to je tada bila jedinica. Pitali su ga zašto, a on je odgovorio – ko je naučio češki za šest meseci, taj je sigurno naučio i patološku anatomiju.
Povratak iz zarobljeništva
-Otac Slavko je po završetk studija kratko bio u rodnom Botošu, a onda je dugo godina službovao u Uzdinu – kaže Srđan. –Tu je radio sve do početka Drugog svetskog rata, kada se preselio u Zrenjanin. Rano je preminuo – 1951. godine, u mojoj 11. godini. Ni majke se praktično ne sećam, jer je umrla 1943. godine. Najranije detinjstvo sam u Ulici Emila Gavrila (nekadašnja Ulica 29. novembra), a kada je otac umro, brat Slobodan i ja smo se preselili u Malu Ameriku, u Ulicu Đorđa Stratimirovića, kod bake po majci. Stric Zoran nije imao dece, a mene i brata je zapravo on školovao i izveo na put. Bio je u nemačkom zarobljeništvu – kao potpukovnik je 1941. zarobljen negde u Bosni. Rat je proveo u jednom logoru blizu Hamburga. Tamo je sve vreme lečio zarobljenike, a pred kraj rata, kad su praktično svi nemački lekari bili poslati na front ili izginuli, operisao je i samog upravnika logora od slepog creva. Za zasluge u spašavanju života hiljada Francuza i Belgijanaca, nakon rata mu je uručeno visoko odlikovanje „Orden Lepolodbvih vitezova“, a dobio je i francusku Legiju časti, koju nije primio jer je pre toga preminuo. Po povratku je punih 16 godina bio jedini hirurg u zrenjaninskoj bolnici. Znam da je bilo dana kada je radio po 15 operacija. A pored svega toga, do 1957. godine, dok je to zakon dozvoljavao, imao je i privatnu praksu. Današnju zgradu Dečjeg dispanzera zapravo je podigao moj stric. On je pre rata želeo tu da osnuje sanatorijum. Kasnije je zgrada nacionalizovana.
