Jutro na praznik Svetog arhanđela Mihajla, dan žalosti za preminulim patrijarhom. Valjda i tim povodom, gost u studiju vrlo gledane domaće televizije je dr Vojislav Šešelj. Objašnjava koji je vladika izdajnik srpskih interesa, te ne može, ne sme se dozvoliti da bude novi patrijarh. Pa onda o izdajničkoj politici Nenada Čanka i kako je saznao (tj. prisutni Šešelj) da je ovaj – saradnik Službe. Voditeljka zatim najavljuje uključenje u Saborni hram. – Mogu li da nastavim, dok teče taj snimak – pita Šešelj. – Posle, sada ćemo da vidimo kako narod odaje poštu patrijarhu – kaže voditeljka.
Tako. Red pijeteta, red pljuvačine. Čuli smo još Šešeljev glas iz studija: – Pa što si me baš danas zvala da pričam o ovome…
Stvarno, što baš na taj dan? Ali, to je javni prostor Srbije: sirov, surov, prljav, sve udrobljeno i izmešano uredničkom rukom. A kad, na trenutak, ponestane materijala, dohvate se citiranja svega što se valja društvenim mrežama. Dugo nisam razumela zašto se političari i novinari uopšte bave prepričavanjima svega i svačega sa anonimnih i poluanonimnih elektronskih adresa, to je kao kad bi se u Dnevniku pozivali na ono što je ispisano po plotovima, tarabama i klozetskim vratima, vazda ima nevaspitanih. Najzad shvatim – to je suština nekih uređivačkih i inih politika. Radi bolje prođe, šta li…
Ili, kako bi rekla ona voditeljka: – Protojerej staford – predstavljajući, onomad , učesnike u svojoj emisiji. Umesto crkvenog čina stavrofor. Ali se nije dala zbuniti, ona ionako predstavlja i propituje i Parove, i analitičare, i političare, danju i noću (što da plaćaš tri novinara kad možeš jednog), veliko je to šarenilo, treba izdržati i preživeti – a tek nekoliko pogrešnih slova, što bi to bilo tako strašno…
Doduše, nisam baš sopstvenim ušima čula za ovog staforda. Ali su društvene mreže sve prenele. Sa komentarima, naravno. I sad čekam da vidim kako će se time, iz političkog ugla dakako, pozabaviti (i koja) televizija sa nacionalnom frekvencijom…
