Statistika i realnost kao „dva sveta”
Piše: dr Dejan Molnar,
vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Ispostavilo se da podaci o obolelima od COVIDA-19 nisu pouzdani, te da ne znamo kakva je naša realnost po ovom pitanju. Da li podaci i različite prognoze o ekonomskim varijablama kao što su bruto domaći proizvod (BDP), (ne)zaposlenost ili inflacija bolje odražavaju realnost?
Međunarodni monetarni fond (MMF) je već juna meseca korigovao sopstvene procene iz aprila. Prema najnovijim, junskim projekcijama, u 2020. godini većina privreda će ostvariti pad bruto domaćeg proizvoda: SAD (- 8%), Evro zona (-10,2%), Nemačka (-7,8%), Francuska (-12,5%), Italija i Španija (-12,8%), V. Britanija (-10,2%), Rusija (-6,6%)…
Domaći eksperti predviđaju pad bruto domaćeg proizvoda Srbije od oko tri odsto ove godine, uz napomenu da je manji pad našeg BDP-a rezultat lošije/zaostalije privredne (proizvodne) strukture, a ne boljih ekonomskih prilika. Prema najnovijim podacima kojima Republički zavod za statistiku (RZS) raspolaže, 15. maja ove godine registrovani broj zaposlenih je bio za 6.988 veći u odnosu na stanje od 27. februara 2020. godine. Narodna Banka Srbije je u „Izveštaju o inflaciji“ iznela podatak da bazna inflacija iznosi 1,4% i da je u aprilu bila 0,6% međugodišnje.
Iako ovakve informacije u formalno-metodološkom smislu mogu biti ispravne, sva je prilika da one, nažalost, nisu u stanju da realno odslikaju situaciju „na terenu“. Stoga je upitno šta ovakva predviđanja i statitički podaci uopšte znače, koliko su pouzdani, šta nam govore, koliko su realna, čemu služe (…), pogotovo danas kada imamo eksploziju neizvesnosti i nezapamćen deficit poverenja.
Kada šetate gradom, da li stičete utisak da je pad ekonomske aktivnosti „svega“ 3%? Primećujete li sve veći broj lokala koji su prazni/napušteni i nude se za rentiranje? Koliko ljudi iz svog neposrednog okruženja poznajete (direktno ili indirektno) koji su radili u nekoj od inostranih kompanija u gradu, a da im u međuvremenu nije produžen ugovor o radu koji su imali na određeno vreme? Koliko njih je na tzv. prinudnom odmoru sa umanjenom platom, a koliko ih se pribojava da će u narednim mesecima ostati bez posla? Za koliko procenata je smanjen obim poslovanja ugostitelja, prevoznika, frizera, hotelijera, te za koliko su niži prihodi republičkog i gradskog budžeta? Što se tiče rasta cena (inflacije), treba samo uporediti cene u prodavnicama danas i u februaru mesecu. Računi koje ovih dana plaćamo na kasama su povećani za mnogo više procenata nego što nas „obaveštava“ zvanična stopa inflacije.
Statistička saznanja koji se odnose na ekonomske tokove neodoljivo podsećaju na podatke o obolelima od COVIDA-19, po principu „može da bude, a ne mora da znači“. Početkom aprila meseca smo svi putem Viber poruka dobili upozorenje da nam se sprema „španski i italijanski scenario“, a da lično nismo poznavali mnogo onih koji imaju koronu. Danas nema nikakvih upozorenja tog tipa, a obolelih očito ima mnogo više, jer svako od nas direktno ili indirektno poznaje bar nekoliko ljudi koji su pozitivni na koronu. Ne sme se izgubiti iz vida da je jačanje poverenja nužno za smanjivanje neizvesnosti, najvećeg „neprijatelja“ ekonomskog rasta i prosperiteta. A kome i čemu možemo verovati?
