STRANE INVESTICIJE I DOMAĆE ZABUNE
Piše: dr Dejan Molnar, vanredni profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu
Slučaj „Geoks”(Geox) više je nego dobra prilika da se osvrnemo na razvojni model koji se u našoj zemlji primenjivao nakon 2000. godine. Najpre je usledio period intenzivne privatizacije, pošto se polazilo od uverenja da su privatno vlasništvo i tržišni mehanizam garant ekonomskog uspeha. Od 2002. do 2008. godine privatizovano je oko 2.200 preduzeća (od čega su dobar deo kupili stranci). Od 2006. godine investiciona politika u Srbiji se zasniva na privlačenju stranih direktnih investicija i to putem davanja finansijskih podsticaja iz budžeta (subvencija). Politika direktnog i/ili indirektnog subvencionisanja stranih ulagača je nešto što je prisutno i na međunarodnoj sceni, pa su domaći kreatori ekonomske politike često iznosili upravo taj argument – u ekonomski život se mešaju i druge države, pa moramo i mi. Toliko o slobodnom delovanju tržišta i eliminisanju državnog intervencionizma.
Suštinsko pitanje je ko u tim direktnim poslovnim aranžmanima između države i stranog investitora, kojih u tržišnoj privredi ne bi trebalo da bude, zaista ulaže novac? Bilo je predviđeno da „Geoks” zaposli 1.250 radnika i da ukupna vrednost ulaganja bude oko 15,8 miliona evra. Međutim, država Srbija je „Geoks”- u isplatila subvencije od čak 11,25 miliona evra, odnosno 9.000 evra za svako otvoreno radno mesto. Drugim rečima, čak 71% od ukupnog ulaganja smo platili mi kao država domaćin!
Kompanija „Geoks” je, prema podacima iz javno objavljenih finansijskih izveštaja, u periodu dok je poslovala u Vranju (2016-2020) ostvarila neto dobit u ukupnom iznosu od oko pet miliona evra. Ipak, početkom avgusta ove godine pokrenuta je likvidacija, a radnici su ostali bez posla i primanja. Netipično za tržišne uslove poslovanja, opet se pojavljuje država, koja će i prilikom zatvaranja i odlaska komapnije „Geoks” iz Srbije iz vlastite kase, na teret svih poreskih obveznika, isplatiti jednokratnu pomoć od oko 450 evra svim bivšim radnicima ove firme (njih 1.227). U pitanju je budžetski rashod od oko 560 hiljada evra. Donosilac odluka na ovaj način očito želi da pruži kakvu-takvu pomoć bivšim radnicima „Geoks”-a i time pokuša da predupredi izlive nezadovoljstva i za vlast uvek nepoželjne socijalne tenzije. Ipak, utisak je da je ovim postupkom „novi duh pušten iz boce”. Ima i drugih slučajeva gde strani investitori otpuštaju radnike (npr. zrenjaninski „Drekslmajer” ili „Gramer” iz Aleksinca). Mnogo je i domaćih preduzeća i preduzetničkih radnji u kojima zaposleni ostaju bez posla. Da li će sada svi oni koji moći da dobiju pomoć pozivajući se na ovaj „Lex Specialis”?
Postojanje i funkcionisanje potpuno slobodnog tržišta je zabluda, kao i pretpostavka da su strane investicije „kičma” privrednog razvoja zemlje domaćina. Iluzija je i da se novcem iz budžeta u nedogled mogu „krpiti sve rupe” (a sve ih je više). Alternativa postoji – podršku bi trebalo pružati domaćim preduzećima (naročito onim većim) kako bi mogli da se nose sa konkurencijom na međunarodnoj sceni.
Valjalo bi ulagati više u obrazovanje kadrova, unapređivanje tehnološke osnove poslovnih procesa, savremenu opremu itd. Domaći kapital je sigurno bolji „adut” za postizanje održivog privrednog rasta. Državni intervencionizam je tokom pandemije „potpuno legalizovan”, pa bi se to moglo iskoristiti za zaokret u vođenju ekonomske politike.
