Pravi gospodari planete Zemlje nisu bili dinosaurusi – najkrupniji stvorovi koje zamišljamo, iz doba Jure, nisu to ni ljudi danas, najarogantniji sisari koji su, u jednom momentu, poverovali da su pokorili prirodu. Pravi gospodari Zemlje su mikrobi. I prvi među njima – posebno sad nam se to tako čini – virusi. Računajući u tonama „žive vage” (biomase), mikroorganizmi svakako pretežu u biološkom poretku ovog sveta.
Ali to je samo proračun. Jer, mikrobi su čovekovom oku nevidljivi deo postojanja, i tek odnedavno (na skali naučnog prepoznavanja i klasifikacije) shvatili smo da Planetu ne samo delimo sa njima, nego zahvaljujući njima smo tu, danas i otpočetka: te mikrovrste su čvrsto ugrađene u metaboličke procese svakog statusa života, kao i u evolutivne tokove.
Dakle, biologija. I to je razumni, saznatljivi deo priče. Sve što podleže mogućnostima čovekovog saznanja i provere, za mene je, u stvari, umirujuće. Nevolja sa mikrobima je što su nevidljivi. To otvara vrata mistifikacijama, pa i strahovima koji prosto razlažu nužnu čovekovu odbranu, a pogoduju manipulacijama svake vrste i porekla – namernim, nenamernim i izmešanim. Pri tom, imamo internet koji čini opšte-dostupnim, trenutno, i znanje i neznanje. Više neznanje, ono se brže i lakše širi, jer ne zahteva nikakvu prethodnu spremu korisnika mreže, ni proveru, a slaže se sa nevidljivošću mikroba – to je spoj neslućenog potencijala. Potencijala – za šta? Pa, ne znamo, i ova pandemija i internet su nove stvari u našim životima.
Evo nas u tom krugu, u kojem sad izgleda da što više saznajemo, to manje znamo. Bukvalno. Jesu li, u Srbiji, možda i drugde, pravljene duple evidencije kovida, jedna za javnost, druga za ne znam koga? Ili su u pitanju samo greške, bilo mašinske, bilo ljudske? Rade li se, ili se ne rade obdukcije preminulih od kovida, u svetu i kod nas, i zašto? Slušamo i jedno i drugo: objavljeni su rezultati nekih obdukcija, pa demantovani (sve od ljudi iz iste institucije) jer SZO ne preporučuje, pa je onda ipak zvanično najavljeno da će se raditi (u slučaju one nesrećne trudnice u Nišu). Zašto sve to? Šta testovi potvrđuju, čemu uopšte služe kad stižu sa 5, 6, 7 dana zakašnjenja (zbog zagušenja?), ako klinička slika pacijenta može da se sruši u roku od ne dva dana, nego dva sata? Odlučuje li o epidemiji struka, ili politika? Šta je čiji udeo, dometi, namere? O „teorijama zavere” da i ne govorim…
