Idući ka „Medisonu”, ove subote, sva prestravljena, nisam videla nikog i ništa. Bilo je već blizu sedam uveče, pa je bilo malo sugrađana koji su se istim povodom kao i ja našli ispred hale (znači, bili smo prijavljeni pre nego što je neko obećao novce onima koji se vakcinišu – tek da se zna). Volonter je pitao kada imam zakazano, stala sam u red, ušla u halu, prošla proceduru, zavrnula rukav, dobila savet, malo sačekala… Zaista, sve pohvale za ljude u belim mantilima i volontere. I bila sam jako ponosna kada su me pitali da li mi je mlada doktorka Dunja rođaka, kažem da jeste, dalji rod, ali svoji smo. Ona radi u kovid bolnici i koleginice kažu da je izvanredan lekar.
Krenula sam kući. Prostor oko Begeja uređen, duž Obale Miloša Velikog prava milina. Pokošena trava, parkić sa dečjim igralištem uredan. Klupe za odmor, nema kanti za smeće ali su za drveće zakačene crne vreće u koje se odlaže otpad. A onda sam se setila da je tog vikenda tu održano republičko prvenstvo ribolovaca. Možda je zbog toga sve bilo tako čisto, a možda baš tako treba. Na reci, svoj dom su našla dva labuda, patkice uživaju… Kada idete prema pešačkom mostu, s leve strane dosta je urušenih objekata, a kada stignete do njega, punim sjajem zablista palata Dunđerskih… Gradski kontrasti…
I nekako mi se javila slika jednog prohladnog aprilskog dana. S mosta se čula harmonika i glas koji je pevao neke meni ne baš poznate pesme, onako tužnjikave, ali lepe. Već sam spremila da dam prilog. Dok sam stigla do Čoveka na mostu, oko njega su već bile supruga i tri plavokose devojčice čije je kose vetar mrsio. Žena je iz neke torbe, duboke, vadila priloge uglavnom 10, 20, 50 dinara. Htela sam da ih nešto pitam, ali mi je neka knedla zastala u grlu. Čovek sa očima ka nebu, razgovarao je sa Ženom… Stavila sam prilog u torbu.
– Hajde, sviraj, žena je dala prilog, red je da čuje pesmu – rekla je Žena.
Krenula sam dalje… Pratila me je pesma…
„Sve što imam u ovom životu…”
