Evo, januarske radosti traju, ali nas datum udaljava od novogodišnjeg slavlja i onog lepog običaja da poželimo jedni drugima sve najlepše, zdravlje, svaku sreću, svako dobro… I sebi, naravno, pa kako nam bude…
Tako sam u novogodišnjem svetkovanju naišla na prilog LinkTV, na kojoj svoju rubriku ima Brazilac na Balkanu. Tijago, koji je u Srbiju došao zbog ljubavi, zavoleo je našu zemlju, a najčešće govori o našim običajima, hrani, mentalitetu i čini to uz širok osmeh.
Tako je Tijago govorio i o tome kako se kod nas, a kako u Brazilu, dočekuje nova godina. Naravno, i da se podsetimo šta smo prethodne godine obećali sebi, šta smo ostvarili…
U Brazilu se, kako nam je objasnio, praznik dočekuje uglavnom na plaži, na pesku, uz šampanjac, a svako ko se kad otkuca ponoć nađe na plaži, skoči sedam puta u vodu, u čast boginje Jemaje (tradicija vuče korene iz Afrike) koja štiti more i decu.
Naš Deda Mraz je u crvenom kaputiću i kapici, a u Brazilu odeća mora je bele boje. Ako je verovati Brazilcu na Balkanu, mnogi nose donji veš (gaće) u bojama koje predstavljaju simbole za ono što žele u sledećoj godini: crvena – za ljubav, žuta – za novac, plava za prosperitet, zelena za nadu… Naravno, i u drugim bojama, sve radi želja koje treba da se ispune. Dobro, ne mora baš da bude taj odevni komad, ali – boje su boje, a želje su želje.
Sad, nešto razmišljam. Nije što je po tome „sve mi boje lepo stoje”, već po onom što bi sve trebalo da imam, a nemam – pa, recimo, odeća bi mi bila toliko šarena da bih bila kao papagaj.
Što se mog rodnog grada tiče, tu bi tek nastao problem. E, tu bi se našao ceo spektar svih mogućih boja. Da ima više para. Boja za zdravu vodu, pa zatim boja protiv smrada, onda neka koja bi simbolizovala čist grad, puteve i trotoare bez rupa… Ona koja bi učinila da zgrade koje su kulturna dobra ne padaju kao kule od karata… Da bude više zelenila… Da nam mladi ne odlaze trbuhom za kruhom… Da grad bude to ne samo po određenju, već po uslovima za život… Ima toga još, a vi već dodajte…
