Zrenjanin nam neretko deluje zapušteno, oronulo, sivo i bezdušno. Olako za navedeno stanje pronalazimo krivce u drugima. U prošlom režimu smo svu odgovornost svaljivali na račun Pajtića. Danas je fokus usmeren na Mirovića. No, opravdano se postavlja pitanje gde smo u celokupnoj priči mi, tj. svako od nas, ponaosob.
Nerealno je optužiti bilo koga iz Novog Sada ili Beograda za obezglavljivanje poprsja (spomenika) u Karađorđevom parku. Niko sa strane, po svemu sudeći, nije zapalio korpe za otpatke u parku Čokliget. Neosnovano je sumnjičiti strance za razbijanje flaša posred kolovoza koji spaja magistralu sa Malom Amerikom.
U navedenom i te kako ima obeležja svakog od nas. Očito smo nekim svojim nesmotrenim bićem direktno ili pak posredno doprineli da naš grad nije nalik onom sa razglednica. Olakšavajuća okolnost je to što nije nužno uložiti mnogo truda da bismo tražili od drugih da se promene. Najpre je potrebno izmeniti nas same, koji se svakog dana srećemo i koji očito ružimo sredinu u koju se neretko kunemo.
Dakle, treba da radimo na sebi baš kao što moramo voditi računa o tome ko će nas predstavljati. Nerealno je očekivati da će za ovu sredinu lobirati lice čija je ključna referenca tuča u diskoteci „Muzej“, ili pak nekadašnji vođa navijača koji, umesto dva, radije koristi tri štapića.
